Lični stav Ljubomira Madžara: Žrtve kosovske utopije

Od stresne i traumatične 1999. godine, o prethodnim posrtanjima da se i ne govori, na valjanju tog Sizifovog kamena angažovalo se više uticajnih političkih aktera, ali je taj ukleti kamen stalno ostajao daleko ispod žuđenog vrha.

I sam naš PR, za koga ovdašnja većina veruje da je čudo od mudrosti radinosti i delotvornosti, intenzivno se angažovao oko Kosova nekih desetak godina, pa je nedavno urbi et orbi objavio da je na tom planu situacija toliko nepovoljna da gora jedva da i može da bude.

Snažno je istakao da su se velike sile Zapada urotile protiv nas i da to silno otežava ovu borbu i valjda drastično smanjuje, ako ne i eliminiše naše izglede da uspemo.

Da li su oni koji su bili angažovani na rasplitanju kosovskog čvora prosto nedorasli problemu koga su se latili ili je problem objaktivno nerešiv?

Kad nas vlast uverava da od borbe za Kosovo nikad neće odustati, sledilo bi da je taj problem rešiv u duhu onoga na čemu insistiramo, a nije svesna da to implicira da rešavanje problema treba preneti na sposobnije ljude. Jer, ako je tako, šta će nam takva vlast?

I dokle će se uopšte moći verovati da nam naši vrhovnici mogu vratiti Kosovo ako čitave decenije protiču a Kosovo se od nas sve više udaljava i sve je manje dostupno?

U stvari, ono je zapravo rešivo budući da je problem poodavno već praktički rešen, ali bez nas, mimo nas i u potpunoj suprotnosti sa našim službenim aspiracijama.

Kao što se u prošlosti ne jednom dešavalo, rešili su ga uprkos našim stremljenjima i zalaganjima moćni zapadni politički činioci, a nama predstoji ili da prihvatimo tu tvrdu činjenicu ili da joj se bezizgledno suprotstavimo uz dalje štete i gubitke i rizik da krajnji ishod bude još gori od onoga koji nam je sad dostupan.

Jer, postavlja se pitanje koliko nepovoljnih iskustava mi u Srbiji treba da akumuliramo da bismo na osnovu njih počeli nešto ozbiljno da zaključujemo, te najzad i da učimo. Roma locuta, causa soluta – deo učenja jeste da nije u našoj moći da menjamo ono što su odlučno prelomili oni što nam uveliko deluju kao gospodari sveta.

Jest da postoje i oni što nas podržavaju, ali šta da se radi kad su vidno slabiji od onih što nam ne idu naruku. A i to podržavanje ne sledi logiku nekakve ljubavi i simpatije, nego ide linijom interesa koji se ne podudaraju sa našima.

Veliki je hendikep Srbije što ima slabo obavešteno i politički nedovoljno emancipovano biračko telo. Žalosna je činjenica da preovlađujuća većina tog tela tvrdo stoji na stanovištu da je Kosovo sveta srpska zemlja i da bi svaki kompromis koji bi bio na liniji nekakvog priznavanja te ionako osamostaljene teritorije bio ravan nečuvenoj veleizdaji.

Zbog toga se u Srbiji ne može pojaviti dovoljno moćna stranka koja bi rešenje potražila i našla u osloncu na elementarnu logiku da valja prihvatiti činjenice koje očigledno ne možemo promeniti.

Demokratija gubi smisao kad biračko telo izgubi kontrolu nad svojima upravljačkim aparatom i kad taj aparat, suprotno političkoj i zdravorazumskoj logici, stekne sposobnost upravljanja preovlađujućim biračkim masama.

Upravo to se dešava u Srbiji. Vođen partikularnim političkim interesom, upravljački direktorijum crpi moć i jača vlast na platformi programskih usmerenja koja donose glasove, ali su odistinski neostvariva i društvu u krajnjoj liniji nanose ogromne štete. Stoga je ta politički prefrigana igra oko Kosova klanje vola za kilu mesa.

Političko šibicarenje donosi vlastodršcima nesumnjive koristi, ali su one nesravnjivo manje od epohalnih šteta koje će na duži rok po tom osnovu podneti ceo narod.

Jedan od brojnih razloga zbog kojih bi Kosovo, kad je praktički i faktički odavno nezavisno, trebalo kao rešenje i formalno zaokružiti, jeste i činjenica da Srbija nema snage da Kosovo mirno i bez velikih povreda reintegriše.

Kosovo je suviše krupan i žilav zalogaj da bi Srbija uopšte mogla da ga svari. Gotovo da je sigurno da bi se odmah nakon reintegracije na Kosovu javio novi-stari albanski oslobodilački pokret.

Na Kosovu bi se jednako brzo, verovatno u izvedbi nekakvih neomarksista, pojavile teorije o izrabljivanju tog siromašnog naroda kao i tvrdnje o nerazvijenosti Kosova kao direktnoj posledici političkog tlačenja i ekonomskog iskorišćavanja.

Može li iko da poveruje da bi Skupština Srbije mogla normalno da funkcioniše ako bi u njoj sedela neka četvrtina poslanika iz redova Albanaca?

Srbija ima dovoljno svoje sirotinje da bi mogla da se uprti dodatnim teretom još ljuće kosovske nemaštine. Kad bi neko mogao i hteo Srbiji da vrati Kosovo, veću štetu od te ne bi mogao da joj nanese.

Kosovski čvor odveć je jednostavan da bi moglo da se prihvati da nije razumljiv velikom broju ljudi u Srbiji. Nažalost, ti ljudi odbijaju da otvoreno i iskreno artikulišu svoje mišljenje. Razlog je jednostavan: iako je logički utemeljeno i lako dokazivo, zastupanje tog mišljenja krajnje je nepopularno i čak rizično.

Žrtve kosovske utopije još uvek su u znatnoj većini, a nema se utisak da su osobito miroljubive. Mnogi se javno kunu u Kosovo iako dobro razumeju neostvarivost njegove reintegracije. Takav stav opreznih i odveć bojažljivih ljudi sličan je onome koji je u Čehoslovačkoj u vreme socijalizma bio poznat pod imenom ketman.

Mnogi su videli da je regresivni, represivni i nehumani tadašnji režim administrativne sile i prinude civilizacijski neprimeren i „na pogrešnoj strani istorije“. Ali ko je bio spreman i dovoljno hrabar to da kaže?

Autor je profesor emeritus

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.