Lični stav Luke Babića: Spreman sam za „Slagalicu“, ne za život

Najkasnije u oktobru priča se vrati na stari kolosek. Deli ocene, mora se do tromesečja. Ćuti i radi. Prosveta je ponižena.

Kada bi se u srpsku prosvetu uveli svi propisi koji su se pokazali kao izvrsni širom sveta, te kada bi se promenilo rukovodsto i celokupna garnitura ljudi koji vode prosvetu od devedesetih (a mnogo ih je), nabacila bi se lepa šminka, ali se ništa ne bi suštinski promenilo.

Često sam govorio da je problem prosvete sistemski, ali mi deluje da sam se prevario. Problem prosvete nije sistemski, već društveni. U školama tako plastično i banalno možemo videti sve defekte društva upravo jer se u prosvetu ništa ne ulaže i jer se njom niko ljudski ne bavi, pa nema šta da ih zataška.

Za stanje u prosveti su odgovorni svi, od tetkice do predsednika Vlade (predsednik države se po Ustavu time ne bavi). Prosveta je osnovni generator budućnosti, pa ako ćemo da žmurimo na probleme u prosveti kao što žmurimo na sve ostalo u državi, bojim se da nećemo nidokle dogurati. Za našu decu!

Rak zvani partijsko zapošljavanje je izjeo prosvetu. Direktori i uprave škola su nekompetentni partijski kadar koji tokom mandata jedino što radi je držanje za fotelju uz poneku štetnu ili besmislenu intervenciju. Bojim se da izuzetke od ovog pravila možemo nabrojati na prste.

Čak se i profesori zapošljavaju na osnovu odanosti partiji, međutim takva politika im već pravi veliki problem jer u prosveti retko ko danas želi da radi. Napredovanja i određene pogodnosti u školi se dobijaju uz partijsku knjižicu i nažalost nemali broj prosvetara u tome učestvuje.

Za parfem ili kozmetiku dobija se odličan 5. Nakon malog namiga osobe od uticaja se brišu izostanci. Vaspitni rad i smanjena ocena iz vladanja se ekspresno brišu iz evidencije nakon jednog poziva. Direktori zabranjuju odeljenskim starešinama da kažnjavaju određene učenike.

Postoje protežirani, i učenici i profesori. Tako je nažalost skoro svuda, bez greške, nemojte se zavaravati da nije. Sve gorenavedeno je poput prepisanog iz drugih sektora u državi. Moje večito pitanje je dokle će većina pristajati da učestvuje u tome i kada će progledati dalje od svog nosa. Manir korupcije se usadio u društvo i izjeda ga, a da ono to ne želi ni da primeti.

Ovo skromno što prosvetni sistem uspeva da uradi leži na dvadesetak posto entuzijastičnih profesora. Međutim, njih je sve manje, a većini je misao o izlasku iz učionice uveliko u glavi.

Glavna i najvažnija komponenta u obrazovanju jedne osobe je odnos sa učiteljem. Bez dobre konekcije učenik-učitelj obrazovanje ne funkcioniše na produktivan i po sve članove povoljan način, već predstavlja mučenje. Konekcija učenik-učitelj je u srpskom školstvu odavno narušena. Više je faktora koji ga narušavaju, demotivisanost profesora, strah profesora, demotivisanost učenika, kao i preveliki upliv roditelja u školski život.

Prvi faktor je svima jasan, a on takođe predstavlja glavnu, nažalost prečesto i jedinu, temu prosvetnih sindikata, to je materijalna (ne)obezbeđenost. Podatak da je plata sa svim dodacima u prosveti, u kojoj je većina zaposlenih visokoobrazovana, ispod republičkog proseka govori sam za sebe. Država je pokazala da ne ceni njihov rad.

Kakav elan i želju za radom u učionici, koji je istinski veoma iscrpljujuć, treba da pokaže nastavnik koji će na kraju dana morati kod kuće da razmišlja kako da se izbori sa svim troškovima. Na kraju krajeva, zadatak prosvete je da stvori slobodnomisleće ljude, sposobne da povezuju i zaključuju, šta će to ovoj vlasti, takvi nek idu u inostranstvo, pa neka razmišljaju.

U društvu u kome je nasilje postalo preovlađujući način rešavanja problema i nesuglasica, ne treba se čuditi da je ono ušlo i u učionice. Deca upijaju i imitiraju ponašanje svojih roditelja, ali i starijih generalno.

Doduše, veoma je poguban i uticaj javne scene i popularne muzičke umetnosti čiji su glavni motivi kriminal, droga, nasilje itd. Zašto se čudimo na nasilje i roditelja i dece nad nastavnicima? Kako smo tačno mislili da će učionica ostati imuna na glavni obrazac ponašanja u društvu? Zašto smo očekivali da će se to zaustaviti kada smo dozvolili da država ostane nema na svako nasilje? Za kog nasilnika koji je bio deo bilo kog od skorijih skandala znate da je kažnjen?

Imajući u vidu dva argumenta koje sam naveo, nastavnici su definitivno nemotivisani da se preterano zalažu u nastavi.

Međutim, takođe oni sami sebe koče u radu. Istina je da školstvom uglavnom vladaju mali Karađozi, koji se trude da znaju svaki detalj dešavanja i koji svojim agresivnim stavom sebe nameću kao jedini autoritet, ali atmosferu Proklete avlije i profesori sami stvaraju. Čak i kada su svesni da je Karađoz naredio (često i bukvalno) nekakvu besmislicu, uz priznanje svesti o tome, sprovode je bespogovorno i bez bilo kakve racionalne reakcije. Naravno, izuzeci postoje i čast im, oni su često dovedeni pred svršen čin besmisla, ali se bojim da ih je premalo.

Kada profesori van kurikuluma na času ne žele da urade ništa bez Ribarskog pečata pape, dobri učenici izlaze razočarani. Škole su spremne da se zalažu samo onoliko koliko je neophodno da obezbede svoju egzistenciju. Čak i najveće banalnosti kriju od javnosti kako im se ne bi zatresla fotelja, a o zalaganju za učenike da ne govorim, često se oni potpuno antagonizuju. Šta na kraju bidne? Putnici za Sidnej.

Nažalost, školski program je sve dalji od interesovanja, ali i potreba učenika jer se ne menja ili ako se menja, to se radi u krajnje populističkom maniru. Istine radi, u školi u Srbiji, deca uče mnogo više podataka, nego na Zapadu. Međutim, tim podacima (namerno sam izabrao tu reč) se ne daje nikakav kontekst, nikakva suština, pa su oni potpuno neupotrebljivi, ali i teški za učenje. Kada bi se dodala bilo kakva, pa i minimalna doza interaktivnosti i prakse, učenje bi bilo daleko lakše, ali i iskoristljivo. Izašao sam iz škole sa gomilom podataka u glavi koje ne umem da upotrebim. Spreman sam za „Slagalicu“, ne za život.

Za kraj, nažalost, u skladu sa svetskim trendom, i kod nas su se roditelji upleli u školski život do krajnjih granica. Dotle da se deca, ali i profesori, prilikom ocenjivanja najviše plaše rakcije roditelja. Da me neko ne shvati pogrešno, da, roditelji apsolutno treba da prate školovanje deteta, pa i da reaguju ukoliko je ono na bilo kakav način ugroženo. Međutim, praksa je postala da su roditelji previše zaštitnički nastrojeni i drže dete u zoni dubokog komfora ili da su previše ambiciozni i tako iscrpljuju dete.

Jedan podatak želim uvek u ovakvim prilikama da istaknem, neka stoji i ovde kao opomena. Samo u mojoj školi, koja ima 10 odeljenja u generaciji, je skoro jedno i po otišlo u inostranstvo ove godine, a tako je svake godine već više godina unazad.

Red bi bio sada napisati neki zaključak, ali ga ja nemam. Neka zaključak ostane u naslovu. Zapitajte se, to je dovoljno.

Iz torbe nam glava viri

Mesto šuma i oranja,
Nastala su nova stanja.
Došlo neko novo doba,
Pa bi svako sve da proba.
Na sred grada niče smeće,
Govore nam, to je cveće.
Svud se miomiris širi,
Iz torbe nam glava viri.
Pa živimo u tom smeću,
Kao ptica na drveću.
Tu smo svili gnezdo svoje,
Mislimo da sreća to je.
Ne vidimo drugu stranu,
Ne tražimo ničem manu.
Plašimo se, može teže,
Vezali smo ovde vreže.
Promene bi neki hteli,
Al’ ih plaši, dal’ bi smeli.
Preko noći nikle bore,
Ćuti, trpi, može gore.

Maja Đukanović Osmančević

Ovaj tekst doprinos je javnoj raspravi o budućnosti obrazovanja koju je pokrenuo Zeleno-levi front“ 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa