Lični stav Miroslava Parovića: Taj tihi marš protiv narastajućeg zla

Kažu da je to sve organizovao Soroš i da prave patriote nikako ne bi smele da budu u društvu sa Marinikom Tepić, Pavlom Grbovićem i ostalim liderima tzv. „građanske Srbije“, kao ni sa „žutima“ tj. predstavnicima bivše vlasti Draganom Đilasom i Vukom Jeremićem. Kaže mi jedan od njih i da treba da se ugledam na tzv. patriotsku opoziciju koja neće da koristi tragediju kako bi došla na vlast i koja poziva na smirivanje tenzija u društvu.

Dok sam slušao ove kritike na sopstveni račun, moram priznati da sam se osećao poput Bogdana Dragovića, u čijem je liku Dobrica Ćosić opisao sve dileme predratnih komunista.

Bio sam i vernik i grešnik i otpadnik, a to je vreme zla kako ga je nazvao slavni pisac. A i jeste zlo!

Dečak od trinaest godina je postao masovni ubica tako što je očevim pištoljem pobio svoje školske drugare i usput i školskog čuvara koji je kao dobri duh bdio nad njima.

Mladić od dvadeset godina kojem su idoli pink estradni kriminalci, automatskom puškom pobio je ljude kako bi ga ozbiljno shvatili.

I na sve to vlast je zvanično saopštila da je sistem funkcionisao dobro, a kao vrhunac svega predsednik države javno poziva svoje pristalice u protest protiv dela građana Srbije koji nisu prihvatili zvaničnu verziju o odgovornosti video-igrica i društvenih mreža, već traže personalizovanu odgovornost nosioca najviših funkcija koji po prirodi stvari moraju da odgovaraju za stanje u društvu.

Reakcija naroda na sve ovo je bila prirodna i potpuno spontana. Već na dan prve tragedije, tog crnog trećeg maja, ljudi su u mimohodu krenuli ka državnim institucijama da traže odgovornost.

Taj tihi marš protiv narastajućeg zla nastavio se i odmah nakon trodnevne žalosti.

Krenuo je proces vrlo sličan onom u Crnoj Gori gde su reke ljudi mesecima išle na litije za odbranu svetinja drevnih manastira i duhovnog identiteta.

U tim litijama jedni uz druge išli su Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, ateisti, političari, profesori, lekari. Dakle, išli su ljudi.

U Srbiji se trenutno brani najveća svetinja, a to je svetinja života.

Otuda je ono što sada gledamo na ulicama širom naše zemlje neka vrsta novih litija. Istina, Srpska pravoslavna crkva nije stala na čelo, ali nije isključeno da i crkveni velikodostojnici na kraju odluče da se uključe.

Ne treba zaboraviti da je tokom studentskih protesta 1996/97. patrijarh Pavle zajedno sa mitropolitom Amfilohijem i drugim vladikama stao između protestanata i policije i tako je sprečeno krvoproliće i građanski rat u Srbiji.

Takođe, ne treba zaboraviti ni to da je tokom 2000. godine SPC odlučila da napusti poziciju političke neutralnosti i javno je pozvala tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića da podnese ostavku.

Zato je važno podržati i ohrabriti građane da istraju u ovom tihom maršu koji je krenuo i koji će na kraju pobediti agresivnu i histeričnu vlast nespremnu da preuzme odgovornost i pokaže makar gram empatije i razuma.

Otuda sam i ja spreman da budem u tom mimohodu sa svim drugim ljudima ne pitajući ih šta misle o bilo čemu drugom, osim o svetinji svačijeg života.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.