Miša Brkić: Predsedniku Pasuljanske livade preče od Berlina

Skup u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova na berlinskom Werderscher Marktu okupio je evropsku i balkansku političku elitu. Iako su na Samit s „balkanske strane“ pozvani „samo“ premijeri (kao politički format operativno primeren overavanju tri značajna regionalna sporazuma), upadljivo je nedostajao predsednik Srbije, koji se već dugo trudi da sebe pozicionira kao faktor prosperiteta regiona.

Jesu šest premijera potpisali tri važna sporazuma, ali predsednik Srbije morao je bar protokolarnim prisustvom da, makar i usput, uveliča skup, još jednom overi retoričko opredeljenje Srbije za evropski put i (i ovom prilikom) demonstrira s najvišeg političkog mesta podršku Srbije evropskim vrednostima.

Doskoro je bilo teško zamisliti skup takvog profila a da predsednik Srbije nije za sebe rezervisao istaknuto mesto i za stolom i na podijumu za slikanje. Tanjugovo saznanje (objavljeno dan po održavanju Samita) da je predsednik otkazao sve posete inostranstvu „zbog situacije na Kosovu i Metohiji“, zvuči kao loša fraza i zakasnelo neuspešno pranje ruku. Jer, dilema je ostala – jesu li Pasuljanske livade zaista bile preči posao ili predsednik diže ruke od EU i evropske integracije Srbije srozava na niske grane svoje političke agende.

Činjenica je da predsednik Srbije uvek može da kaže kako nije pozvan na Samit. I to u izvesnom smislu može da bude opravdanje. Ali samo do određene mere, jer predsedniku je u četvrtak, 3. novembra, pre bilo mesto na Werderscher Marktu nego na Pasuljanskim livadama.

Bilo je veoma važno da, pozvan ili (formalno) nepozvan na Samit, predsednik baš sad demonstrira evropsko opredeljenje Srbije, kad postoje tolike sumnje u njegovu i odlučnost države da nastave evropski put. Prisustvom u Berlinu predsednik Srbije bi efektno razvejao mnoge sumnje. Za verovati je da se niko od organizatora berlinskog Samita ne bi usprotivio prisustvu predsednika Srbije. Naprotiv. Taj postupak bio bi pozdravljen kao značajna podrška s najvišeg političkog mesta iz ključne države za integraciju i stabilnost Zapadnog Balkana.

Ovako, predsednik Srbije samo je pothranio već ozbiljne sumnje, gromoglasno demonstrirao distanciranje od Berlinskog procesa, kao Evropskoj uniji važnog softvera za integraciju regiona, i nagovestio nove moguće izolacionističke trendove Beograda, već prepoznate u nekim značajnim dokumentima evropskih institucija.

Ovogodišnji Samit Berlinskog procesa nije imao naboj spektakularnog događaja za Zapadni Balkan. Osim daljeg rada na dubinskoj integraciji regiona, Samit je mnogo više bio pokazna vežba spremnosti EU da još jednom Zapadni Balkan uvrsti u svoje prioritete i pomogne državama regiona da bezbolnije prežive zimu i energetsku krizu.

Izbor Berlina za mesto održavanja i figurativno je trebalo da naglasi napor nemačkog kancelara Olafa Šolca da toj inicijativi, koju je osmislila i pokrenula njegova prethodnica Angela Merkel, udahne novi optimizam i dodatnu energiju kako bi se izbegao „zamor materijala“. Rezultat nije za potcenjivanje – tri regionalna sporazuma o slobodnom kretanju između država regiona i milijarda evra za energetsku stabilnost i bezbednost. Malo li je na ovu krizu?

Šefovi vlada Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije, Kosova, Albanije i BiH potpisali su sporazume koji olakšavaju slobodu kretanja i zapošljavanje širom regiona – o ličnim kartama kao dovoljnom dokumentu za putovanja, priznavanju akademskih kvalifikacija i priznavanju kvalifikacija za doktore medicine, stomatologe i arhitekte.

Paket energetske podrške je impresivan i kreiran je da oblikuje zajedničku energetsku budućnost regiona. EU u januaru daje 500 miliona evra domaćinstvima i malim preduzetnicima Zapadnog Balkana za ublažavanje poskupljenja električne energije. Preostala sredstva koristiće se za stabilnost snabdevanja energijom jačanjem gasnih i električnih interkonektora i izgradnju velikih objekata za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora, daljinsko grejanje i povećanje energetske efikasnosti za stare stambene zgrade.

Dakle, sve što je dogovoreno i potpisano u Berlinu „na polzu“ je građanima regiona. „Sada je vreme da (Berlinski) proces učinimo konkretnijim, doslednijim, da damo odgovore na pitanja kao što su odliv mozgova, bolje plate, bolji kvalitet života“, primetio je albanski premijer Edi Rama. To i jeste smisao Berlinskog procesa, kako ga je zamislila Angela Merkel, koja je ovom inicijativom 2014. godine pokrenula značajne projekte vezane za investicije, infrastrukturu, konkurentnost, transparentnost i predvidljivost poslovnog okruženja.

Unutar Berlinskog procesa proteklih godina dogovoreni su važni projekti putne i železničke mreže, ulaganja u energetsku bezbednost, podizanja veština radnika, borbe protiv korupcije, podsticanja inovacija. Osnovan je komorski investicioni forum, formiran konzorcijum regionalnih građevinskih preduzeća za zajednički nastup na trećim tržištima, razvija se dugoročna strategija za poljoprivredna istraživanja i inovacije i poljoprivredni informativni centar.

Već na drugom, Bečkom forumu, Berlinskog procesa 27. avgusta 2015. godine dogovoreni su bili projekti vredni 550 miliona evra. Pred taj samit predsednik EBRD Suma Čakrabarti obećao je da će ta banka učiniti sve kako bi ubrzala izgradnju auto-puta Niš-Drač kao izuzetno značajnog pravca za region. Na samitu Berlinskog procesa u Trstu 2017. godine dogovorena je „Agenda povezivanja“, čiji je cilj prevazilaženje razvojnog jaza i podrška stabilnosti i napretku regiona. Na tom samitu Evropska komisija najavila je ulaganje od oko 500 miliona evra u regionalne projekte koji bi mogli da privuku dodatne investicije na Zapadni Balkan od 1,5 milijardi evra.

Možda će se evroentuzijastima učiniti da Berlinski proces ne napreduje dovoljno brzo i da je nedovoljno učinkovit. Ali, bar je redovan – Berlin 2014. godine, Beč 2015. godine, Pariz 2016, Trst 2017, London 2018, Poznanj 2019, Sofija 2020. i Berlin 2021. (virtuelno). Ta redovnost sugeriše da Zapadni Balkan nije za EU deveta rupa na svirali.

Nesporno, EU ima svojih unutrašnjih muka i geopolitičkih glavobolja, ali već osam godina ne odustaje od posvećenosti Zapadnom Balkanu i pripremi država regiona za pridruživanje Uniji. „Zemlje Zapadnog Balkana moraju da urade svoj domaći zadatak da bi postale članice EU“, podsetio je u Berlinu pre neki dan Edi Rama.

Berlinski proces jedan je od važnih alata kojima EU oblikuje i priprema Zapadni Balkan za pristupanje Uniji. Srpska režimska štampa potrudila se da ignoriše Samit u Berlinu. Treba, međutim, primetiti da se ti mediji utrkuju u hvalospevima kad je reč o inicijativi predsednika Srbije „Otvoreni Balkan“, koja je po idejama o regionalnom povezivanju preklapajući (ali u neku ruku i konkurentski, ne suparnički) projekat Berlinskom procesu. Vlast u Beogradu ima više razumevanja za „Otvoreni Balkan“ i strasnije ga podupire, iako je Berlinski proces sveobuhvatniji po oblastima saradnje, uključuje više regionalnih partnera i neuporedivo je više podržan novcem iz evropskih fondova.

Te dve inicijative na indikativan način oslikavaju dve verzije i vizije razvoja regiona. „Otvoreni Balkan“ se etablirao kao projekat koji jedinstven regionalni ekonomski prostor zamišlja kao personalnu uniju lidera država Zapadnog Balkana (slično Evroazijskom ekonomskom savezu, Putinovoj viziji zajedničkog ekonomskog prostora nekoliko država bivšeg SSSR-a) koja se često (zlo)upotrebljava u političko-predizborne svrhe. Otuda ne čudi što „Otvoreni Balkan“ nikako pod svoje okrilje ne može da privuče više od tri regionalna partnera i ubedi ostale da se pridruže.

S druge strane, Berlinski proces je evropska verzija ekonomskog povezivanja Zapadnog Balkana u čijem su centru vrednosti ujedinjene Evrope i u kojoj su iz regiona još i Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Kosovo. Ali članice te inicijative su i druge zemlje koje su involvirane u nju ili to žele da budu – Nemačka, Austrija, Francuska, Italija, Slovenija, Hrvatska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Poljska, Grčka, Bugarska.

EU nije do sada nikad javno osporavala „Otvoreni Balkan“ i tolerantno ga je prihvatala kao komplementaran projekat Berlinskom procesu (nikako kao konkurenciju), mada su ostali partneri iz regiona i dalje sumnjičavi prema toj inicijativi.

Na „meniju“ radnog ručka u Berlinu bila je i debata o strateškim pitanjima i budućnosti Berlinskog procesa. Čini se da i evropski partneri osećaju zastoj i potrebu ubrzavanja integracije Zapadnog Balkana u Uniju. Ta debata nije završena ručkom u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova, ona ostaje zahtevan izazov za balkanske lidere u svetlu krupnih geopolitičkih dešavanja u svetu. Evropskim zvaničnicima veoma je stalo da čuju mišljenja regionalnih lidera o budućnosti ekonomske integracije Zapadnog Balkana i odnosa prema EU.

Berlin je bio zgodna prilika za predsednika Srbije – koji želi da se nametne kao političar s vizijom i regionalni lider – da „za ručkom“ u Berlinu servira dokaze o spremnosti njegove vlasti da modernizuje Srbiju u skladu s potrebama evropske integracije i svoje viđenje ubrzavanja regionalnog povezivanja kao preduslova evropeizacije. On je, nažalost, umesto Werderscher Markta izabrao Pasuljanske livade.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.