Lični stav psihoterapeutkinje: Bela knjiga zlodela režima

Ono se posebno ubrzava, zgušnjava i intenzivira tokom predizbornih kampanja, ali možda samo za koji stepen više nego inače, jer su oni neprekidno u kampanji: mobilisani, militantni, budni, paranoidni, kao kakve revolucionarne ćelije, začepljujući svim raspoloživim sredstvima svaki otvor kroz koji bi prodisala slobodna reč, minirajući i najmanji prostor negodovanja i kritike, zatrpavajući svaki izdanak nezavisnog mišljenja i delanja.

Možda će jednog dana biti objavljena bela knjiga (ne znam zašto se zove „bela“, trebalo bi da se naziva „crnom knjigom“) u kojoj će biti sabrana sva zlodela i svo bezakonje koje su apostoli ovog režima počinili i koja i dalje vrše, uljuljkani u osećanje nekažnjivosti. Za otrežnjenje, za nauk, za nikad više. Nagomilalo se toga za naricanje poduže tužbalice. Svakome će neki od tih događaja biti najilustrativniji za karakter ove vlasti, a ja sam izabrala za ovu priliku tri, zbog njihovog simptomatičnog značenja i dalekosežnog značaja.

Rušenje u Hercegovačkoj ulici u Savamali u izbornoj noći 24. aprila 2016. (može li biti jasnijeg simbola karaktera izabranog) označilo je ukidanje države i rođenje nekakve paradržave. Sva flagrantna izvrtanja i kršenja zakona, zaključno, dok pišem ovaj tekst, sa upadom UKP-a i Poreske inspekcije u „D express“ bez sudskog naloga i sedmočasovno noćno iživljavanje, svoje korene imaju u toj kriminalnoj noći. Ubistvo zakona i države dobilo je svoj epilog mesec dana kasnije u smrti nedužnog čuvara Slobodana Tanaskovića.

Trećeg oktobra 2019. nekoliko stotina radnika državnog preduzeća „Milan Blagojević – Namenska“ iz Lučana, okupilo se ispred i u blizini Osnovnog suda u Ivanjici, kako bi izrazili podršku Radošu Milovanoviću, generalnom direktoru tog preduzeća, i dvojici fabričkih rukovodilaca, kojima je počelo suđenje u tom sudu. Dok su direktoru i šefovima aplaudirali, neki među njima su porodicu nastradalog kolege napadali i vređali. Hajde da (donekle) razumemo da su morali „spontano“ da dođu da podrže fabričke vlasti (što je istovetno, u malom, „spontanim“ okupljanjima na mitinzima podrške predsedniku države). Ali u gomili, psihološki linčovati ožalošćenu porodicu dvadeset-šestogodišnjeg nastradalog Milomira Milivojevića, koja je doživela najveći gubitak koji se može doživeti – gubitak deteta; koja trpi razdiruću i neprebolnu patnju, to je smrt čovečnosti. Rušenje samih njenih temelja, u dubinama ljudskih bića utisnutog, instinktivnog saosećanja prema roditeljskoj boli, neupitne solidarnosti koja se refleksno oseća, pre svakog razmišljanja i kalkulisanja. To je ono sveto, ona linija ispod koje se ne biva više čovekom, a nije se ni nevina zver. Ne znam šta je to, ali je nešto izopačeno, čudovišno.

I nedavno, 13. novembra, lekar, načelnik Hitne pomoći u Kovinu, dr Srđan Nenek sa grupom lokalnih pristalica SNS-a blokirao je izlaz iz kuće poljoprivrednika Jovana Jovanova u Bavaništu. U kući su bili supruga Jovanova i njihova bolesna deca, koju nije mogla da odvede do doktora. I da nisu bila bolesna, strašan je, užasan čin nametnuti takav strah i stres deci. Ej, lekar je učestvovao u tome!

Lekar se aktivno pridružio nasilnicama, a tome je pridodao i nasilje nečinjenjem odbivši da uđe i pregleda decu, pod bednim izgovorom da nema opremu! Svojim činjenjem kao i nečinjenjem, poništio je svoj profesionalni zavet, profesionalnu etiku i profesionalni identitet. Ali je poništio i svoj ljudski lik, još više nego drugi pripadnici te bande, instruisane i inspirisane fašističkim metodama. Jer su profesionalni i lični identitet lekara čvršće uvezani nego u drugim zanimanjima, spojeni vezivnim tkivom humanizma. Ili bi tako moralo da bude. Lekar je dužan da leči i spasava život i zarobljenim, ranjenim neprijateljima u ratovima, i najgorim zločincima. Ne, nema načina da se pojmi, da se razume, da se objasni, da se opravda učestvovanje lekara u zastrašivanju majke i dece, u njihovom sprečavanju da izađu iz kuće i u odbijanju da se deci pruži lekarska pomoć. Znamo svi za poneke korumpirane doktore, ili lekare sadiste, ubice, za Mengelea i sl. Svejedno. Ne možemo se pozivati na anomalije, koje ne čine normu i normalu, te nas zato do srži uznemiruju i potresaju. Poput ranije pomenutog poništenja sopstvene ljudskosti kod pojedinih radnika Namenske, dr Srđan Nenek je tog dana u Bavaništu izvršio moralno samoubistvo. Ono naknadno iznuđeno, šturo izvinjenje nije dovoljno da povrati svoj etični, ljudski lik. Želim da verujem da se ipak nije samoponištio do kraja, da je sposoban za pokajanje i iskupljenje. Možda je to moguće i za neke od onih posrnulih radnika, koji su onog oktobarskog dana pre četiri godine iskočili iz poretka čovečnosti.

Zato je zaista najtačniji, najbolji naziv za lični, građanski, društveni i politički otpor i budući preporod: Srbija protiv nasilja.

Sećamo se, naravno, svakodnevno, i negovaćemo sećanje na žrtve iz Ribnikara, Dubone i Malog Orašja koje su bile kap koja prelila čašu trpljenja, poslednji u nizu povod za rođenje Srbije protiv nasilja.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.