Lični stav Verana Matića: Srbija ili Kriminal se isplati?

„Naletiš“ na jednu prijavu, sudi ti se šest-sedam godina, a za to vreme, ti taj kapital plasiraš u biznise, legalne ili nelegalne, i ostvariš enormno bogatstvo za tih pet šest godina i stvoriš potpuno novu situaciju. Postaneš uvaženi, ekstremno bogati član zajednice, koji kroz finansijska sredstva, donacije, potplaćivanje, a i kroz nasilništvo, pretnje, zastrašivanje, postaneš najbogatiji strah i trepet…

Onda te stigne ona presuda za delo u kojem su te slučajno uhvatili, pa dobiješ četiri meseca zatvora, ali sa pogodnošću da odradiš kaznu u kućnim uslovima, bez nanogice, ali ni to nije dovoljno, već ti se ugodi tako što će ti se odobriti da ideš na fiktivno radno mesto i tamo boraviš osam sati, pa na sve to dobiješ još i jedan sat da širiš strah i trepet po gradu jer, pobogu, tu povlasticu imaju i u zatvoru…

I u tom „zatvoru“ imaš veću slobodu nego tvoje žrtve, koje su pod policijskom zaštitom, zarobljeni 24/7, ili su pobegli glavom bez obzira van zemlje. Novac ulažeš sada u legalno kockanje, klađenje, razvijaš mrežu sa 660 automata na 46 lokacija u regionu zapošljavaš 165 lica kojima upravljaš kako hoćeš, koji se okupljaju ispred suda kada ti se sudi, u majicama sa likom predsednika države, vršeći pritisak na sud, na medije, na žrtve…

Dok se ti bahatiš u sudnici iznoseći nekažnjeno nove pretnje… I naravno, i pored toga što ćeš biti ponovo kažnjen, biće onih koji će ti pomoći da tvoj „biznis“ ostane neoštećen, da ogroman priliv novca i dalje pristiže, i pored toga što je prvobitni kapital stečen krivičnim delom sa minimalnom kaznom… Sada se taj kapital investira u kapitalnu kuću tvrđavu, u brojne druge investicije, u investicije koje ugrožavaju vodosnabdevanje čitavog grada…

Kakva je budućnost ovog grada sa ovakvim vladarima, kojima niko ništa ne može, odnosno, čak mu je najveći deo sistema na usluzi. A reč je samo o jednom od kriminalaca niže kategorije, govori se o još dvojici, mnogo moćnijih, sa regionalnim i globalnim aktivnostima.

U isto vreme, samo jedan mali deo agresije i nasilja koji je dotični usmerio na mali radio, rezultirao je egzistencijalnom krizom, da li će radio postojati, veliko je pitanje. Vlasnica i prva saradnica koje su se pobunile, koje nisu pristale na zahteve moćnog kriminalca, koje su se oduprle pretnjama, pod policijskim su nadzorom, vodi se računa o njihovoj bezbednost, ali svi znamo kako to izgleda i ako silnik hoće da naškodi, ta zaštita im neće pomoći.

Kafe koji služi da finansira radio, ne radi jer je uništen u napadu koji je očigledo došao od kriminalca, a dvojica saučesnika govorili su o tome da su hteli da unište bubašvabe koju su videli pre pet godina, a jedan je krenuo u prodavnicu pošto je sanjao pokojnu suprugu, kojoj se jedu trešnje… Smejali su se u lice zapanjenim novinarima u publici i zabavljali publiku koja je došla da podrži lokalnog kriminalca, koji je bahato lupao rukama, upadao u reč svima, a da nijednom nije kažnjen, dok smo svi slušali skandiranje sa ulice njegovih zaposlenih, onih 165…

Danas, kad podvučemo crtu, imamo prvostepenu presudu od 14 meseci zatvora… Ali i radio na izmaku snaga, zaposlene koji se svakoga dana susreću sa prosperitetom počinioca krivičnog dela, nasilnika, svuda oko njih, na 46 lokacija…

***

Upravni sud odeljenja u Nišu, u veću sastavljenom od sudija Nenada Stojanovića, predsednika veća, Jasmine Krstić i Biserke Savić, članova veća, doneli su presudu za koju mogu slobodno da kažem da urušava pravni sistem, ali i u potpunosti promoviše vrednosti po kojima je potpuno dozvoljeno i opravdano kriminalnim putem steći novac i taj novac i dalje koristiti protiv ljudskih prava, slobode govora, za nasilničko ponašanje…

Ovom odlukom, Upravni sud osporava rešenje Ministarstva finansija Republike Srbije Uprave za igre na sreću. Ova Uprava je oduzela odobrenje za priređivanje posebniih igara na sreću na automatima koje su ranije odobrili firmi „Colosseum Game“ d.o.o. iz Vranja, jer je utvrđeno da je vlasnik Dejan Nikolić Kantar, osuđivano lice, između ostalog i za krivično delo neovlašćenog organizovanja igara na sreću i dok je činio krivično delo pretnji novinarima i zaposlenima u OK radiju u Vranju, bio je na izdržavanju kazne zatvora upravo za to delo, naravno u kućnim uslovima, naravno sa odobrenjem da može da se šeta po gradu po ceo dan, navodno da bi odlazio na radno mesto, a potom i da se šeta po gradu kao što zatvorenici mogu da se šetaju po zatvorskom dvorištu. Dok je na takav način izdržavao kaznu, činio je novo krivično delo koje je prvostepenom presudom sankcionirano sa 14 meseci zatvora.

Upravni sud, i pored očigledne činjenice da je vlasnik Colosseum Game učinio krivično delo koje ga diskvalifikuje iz bavljenja igrama na sreću – trenutno, i što je ta presuda pravosnažna, i pored činjenice da to nije prijavio Upravi za igre na sreću, donosi odluku o odlaganju izvršenja rešenja Ministarstva, uz obrazloženje da ova odluka „…nije protivna javnom interesu“.

Šta je po Upravnom sudu javni interes? Organizovanje ilegalnih kladionica, sticanje kapitala koji se posle legalizuje? Da li pretnje novinarima i uništavanje jednog medija – nisu protivna javnom interesu? Izgleda da je delu pravosudnog sistema upravo to definicija javnog interesa ili privatno?

Dakle, višestruko osuđivano lice, trenutno na izdržavanju kazne zatvora zbog ilegalnog kockanja, u pritvoru zbog pretnji novinarima, koje su dovele do veoma teške ekonomske situacije OK radija, života pod pretnjama vlasnice i zaposnenih, koje su dovele do napuštanja radija od strane zastrašenih zaposlenih, ili nemogućnosti plaćanja zaposlenih… koje su dovele do ispunjenja Nikolićeve pretnje da je ovo tek početak i da uskoro neće raditi No Comment kafić, koji je u sklopu OK radija…

Dejan Nikolić je pretnje ponovio i u sudnici, i prema zaposlenima u radiju, ali i prema Vranju: „iskršiću Vranje“. Ovom čoveku se sudi za pretnje i nasrtaj na načelnika PU Vranje, zbog čega je bio u bekstvu, pa u ekstradicionom pritvoru u Vranju. Sudi mu se za pretnje i nasilje prema bivšoj devojci.

Dejan Nikolić je inicirao pritiske na OK radio i sa željom da proširi jednu od kladionica čiji je vlasnik, tako što bi preuzeo prostor u kojem rade OK radio i No Comment kafe. Kada nije uspeo, onda je zazidao jedan deo OK radija, prozor kancelarije u kojoj se nalazi uprava radija. Bez i jedne građevinske dozvole i sa nekoliko rešenja o prestanku radova, pa potom i o rešenju za rušenje od strane nadležnog tela gradske uprave. To rešenje se ne izvršava već pet meseci.

A No Comment kafe ne radi od 1. avgusta. Dakle, u ovom slučaju, kada pravdu treba zadovoljiti i realizovati, ništa se ne radi, radio je zazidan nelegalnom gradnjom, čak ni sudski proces za tu nelegalnu gradnju nije počeo protiv odgovornih, kafe je uništen i zatvoren, sve kako je Kantar obećao, ali zato Upravni sud nalazi da sve to nije važno i da treba izaći u susret onome koji je počinio krivično delo, upravo ono koje ga diskvalifikuje trajno da se bavi biznisom iz oblasti krivičnog dela, i daje mu mogućnost da se i dalje bogati, na rezultatima koje je ostvario krivičnim delom, i da ta neograničena sredstva i dalje koristi za sve ono što je radio do sada, za pretvaranje tog kapitala u legalan…

Dok dve žene koje vode OK radio, i nekoliko saradnika, hodaju ulicom svako malo okrećući se, dok njihove porodice strahuju više od njih, dok se egzistencija radija i zaposlenih urušava. I koji sud je briga za to? Da li zbog toga što tih desetak zaposlenih koji su na najpošteniji način radili svoj posao, nije ostvarilo kapital koji bi omogućavao moć, koju ima kapital nezakonito stečen što je dokazano pravosnažnom presudom za ilegalno kockanje?

Načelnik PU koji mu se suprodstavio smenjen je… još uvek traje proces za pretnje javnom službeniku, bivša devojka bila je pod policijskom zaštitom a posle toga morala je da napusti zemlju i taj proces tek predstoji.

Zašto su ti ljudi manje važni od onih 165 koje je zaposlio kažnjavani „biznismen“. Zašto Upravni sud kreira vrednosni sistem po kojem je važnija briga o blagostanju počinioca krivičnog dela, a da ne vodi računa o žrtvi-žrtvama.

U jednom drugom drastičnom slučaju paljenja kuće Milana Jovanovića, već četiri godine traje proces koji nema kraja, u kojem „ko god stigne orgija“ nad žrtvama, Milanom i Jelom, koji su jedva preživali ovaj napad, bez izgleda da će ikada doživeti nadoknadu, bar materijalne štete, a sve što su doživeli, nenadoknadiva je šteta.

Gde je pravda, čak i kada je očigledno i dokazano?

Danas sam došao na posao da pišem tekstove o nekoliko slučajeva, u prvom redu o pretnji Danas-u jer je taj slučaj neka vrsta prekretnice, teroristička pretnja upućena preko međunarodnog sistema za kriptovanje poruka. Ako uspemo ovde da otkrijemo počinioca biće to veliki napredak, a puno je nepoznanica, pokušavam da razumem i prenesem javnosti kolike su opasnosti, ne samo za medije, slobodu govora, već i za nacionalnu bezbednost.

Hteo sam da komentarišem i tekst rešenja presude KRIK-u, jer je i to presedan, nedopustivo narušavanje slobode govora i pretnja kada je reč o sudskoj praksi, da postane trajna sistemska greška koja ugožava slobodu govora.

Hteo sam da pišem o nerešenom napadu na grupu Momci, sa Markom Somborcem, jer je i to presedan koji se zapostavlja i potiskuje.

Hteo sam da razgovaram oko pravne podrške kolegi Mitriću, koji je 18 godina pod policijskom zaštitom.

I onda sam dobio ovo rešenje Upravnog suda i osetio sam se duboko poniženim, sa potpunim razumevanjem za gnev i strah kojima su izložene koleginice i kolege iz OK radija u Vranju.

Kada sam izlazio iz sudnice ovog leta sa još jedne demonstracije bahatosti i nasilja optuženog Dejana Nikolića Kantara, iz mase okupljenih, ovih 165 zaposlenih Colosseuma… čuo sam:

„Puši ga, Matiću!!!“

E, pa osećam se kao da mi je tu poruku uputio Upravni sud ovim rešenjem, i ne samo meni, več i očiglednim žrtvama, tužiocima, sutkinji koja je odlično vodila suđenje, članovima Stalne radne grupe za bezbednost novinara, koji su ovog leta redovno dolazili u Vranje, ne samo zbog solidarnosti, Vladinoj Radnoj grupi za bezbednost i zaštitu novinara, međunarodnim organizacijama koje su pažljivo pratile ovo drastično ugrožavanje jednog medija, diplomatama koje su angažovali sopstvene kapacitete za praćenje slučaja.

Naše društvo, sramoćeno je desetinama godina, ponašanjem nedostojnim civilizovanog sveta. Odnos prema organizovanom kriminalu – trajna je sramota koju živimo, iz koje se realizuju patologije koje zarobljavaju naše društvo.

Ne smemo se predati, neću se predati, i neophodno je da uputimo što je moguće više konkretnih inicijativa solidarnosti ka koleginicama i kolegama iz OK radija i da pružimo svu moguću finansijsku podršku jer protiv sebe imaju neverovatno profitabilnu mašineriju.

Dva rešenja koje pominjem tekstu nalaze se na ovoj lokaciji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.