Šta sam rekao Radi Đurić: Lični stav Zorana Ivoševića

Ali, ipak je bolje što su u nazivu emisije obe reči, samo valja otkriti šta one u ovom slučaju znače. Reč ,,neko’’ tiče se onog ko vrši važnu javnu funkciju.

Reč ,,ja’’ tiče se svakog ko je u prilici da bude nosilac javne funkcije. Onaj ko takvu funkciju ne obavlja u skladu sa Ustavom, pored legalnih ovlašćenja stiče i nelegalnu moć. Vaša emisija takve nema u vidu, iako ih u stvarnosti ima na pretek.

Bio sam „neko“, kakvog Vaša emisija ima u vidu, dok sam bio sudija Vrhovnog suda Srbije. Mandat mi je prestao pre njegovog isteka i to dva puta: prvi put 1999. godine kada sam, zajedno sa Slobodanom Vučetićem i Božom Prelevićem razrešen zbog zalaganja za nezavisno sudstvo u aktivnostima Društva sudija Srbije, da bi mi nakon demokratskih promena 2000. godine mandat bio vraćen; drugi put 2003. godine zbog suprotstavljanja ponovnim političkim uticajima, zajedno sa predsednicom Vrhovnog suda Leposavom Karamarković. Odluke o prevremenom razrešenju oba puta su doneli oni koji su bili ,,neko’’ zato što su imali i nelegalnu moć.

Sada je nelegalna moć ,,nekih’’ čak i jača nego što je bila u zlom vremenu miloševićevske autokratske vlasti. Sudije učlanjene u Društvo sudija Srbije su 1996. godine žestoko reagovale što Vrhovni sud nije imao snage da većinskom biračkom telu prizna pobedu na lokalnim izborima.

Više sudija tog suda reagovalo je kritičkim tekstovima u ,,Našoj borbi’’.

U mom tekstu, između ostalog, stoji da ,,Ne pristajem’’: na podaničku ulogu suda kojom se izbori pretvaraju u samoimenovanje; na zavisno sudstvo koje se bavi pranjem dnevne politike; na izbor sudija koji su lojalni politici a ne Ustavu; na odbranu države od demokratije, umesto demokratije od države; na ćutanje o sramoti sudstva usled odluka koje mu ne služe na čast.

U zajedničkom tekstu petoro sudija Vrhovnog suda, čija su imena Milan Subić, Milovan Dedijer, Leposava Karamarković, Radoslav Ćosić i Zoran Ivošević, između ostalog stoji da se sudije osećaju ponižavajuće kada kolone građana prolaze pored zgrade Suda vičući ,,lopovi, lopovi’’, ili kad pale sveće izgovarajući ,,pravda je umrla’’, zbog čega sudije koji su izazvali gnev građana ne zaslužuju da dele pravdu.

– Ovakvih reagovanja sudija danas nema. Jedino se može čuti kritički glas Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu. Ostale sudije ćute, što ne priliči onima koji treba da brane istinu od moćnika a ne moćnike od istine.

Najavili ste me kao bišeg sudiju Ustavnog suda, valjda zato što se u medijskim tekstovima ili nastupima bavim pitanjima kojima se narušava najviši opšti pravni akt zemlje.

Bio sam sudija Vrhovnog suda a ne Ustavnog suda, ali sam se uporno zalagao da se stvarnost uskladi sa pravnim normama.

Pravni poredak Srbije zasnovan je na podeli nadležnosti između organa zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

Umesto ravnoteže u međusobnoj kontroli ovih vlasti, u stvarnosti je preovladavalo podređivanje sudova zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Poluge uticaja obezbeđivala je zakonodavna vlast, dok je njihovu upotrebu obezbeđivala izvršna vlast.

Izvršna vlast je ,,izmešala karte’’.

Evo kako: Vlada, po Ustavu, utvrđuje i vodi politiku zemlje. Kad je Vučić, njen raniji predsednik, preuzeo nadležnost predsednika Republike zadržao je i sva ovlašćenja predsednika Vlade, tako što je Narodna skupština usvojila njegov predlog i na tu funkciju izabrala Anu Brnabić koja je sva svoja i ovlašćenja Vlade prepustila Vučiću – svom šefu i mentoru, kako ga je nazivala.

Od tada Vučić ne izražava samo državno jedinstvo, već utvrđuje i vodi politiku zemlje, pošto je Ana učinila da i sastav Vlade bude po volji mentora.

Vladavina prava treba da obezbedi: slobodne i poštene izbore, ljudska i manjinska prava, nezavisnu i samostalnu sudsku vlast, poštovanje Ustava, zakona i drugih propisa.

Garanti ove vladavine su organi sudske vlasti na čelu sa Vrhovnim sudom.

Ali garant je i Ustavni sud.

Nažalost, proradile su i poluge političkog uticaja na same garante.

Kad je reč o sudstvu, ti uticaji idu preko predsednika sudova i istaknutih pravnika u Visokom savetu sudstva, a kada je reč o Ustavnom sudu – preko njegovog predsednika.

Oni koji su sudijama poveravali mandate iznalazili su one kojima politički uticaji ne smetaju.

Pitali ste u čemu je razlika između pravde i prava?

Pravda izvire iz moralnih principa kojima se nadahnjuje pravo pomažući mu da razlikuje dobro od zla.

Pravo čine pravne norme a njihov donosilac treba da ih učini i pravednim.

Događa se, međutim, da pravne norme budu i nepravedne, ali ih sudovi i tada moraju primenjivati jer ih na to obavezuje podela vlasti.

Ali, ako su pravne norme nepodnošljivo nepravedne, sudovi će ih ignorisati jer su, po Ustavu, dužni da sude pravično.

Takvih normi je bilo u ošešeljenom Zakonu o javnom informisanju iz 1998. godine (kada je Aleksandar Vučić, iz šešeljeve stranke bio resorni ministar) i u omlađijanom zakonu istog naziva iz 2009. godine (kada je Nebojša Bradić iz stranke Mlađana Dinkića bio resorni ministar) a bile su nepodnošljivo nepravedne zbog beskrupulozno visokih novčanih kazni za izdavače medija.

Uprkos razlikama između pravde i prava, pravično suđenje se ostvaruje kad sudija u jednakim stvarima postupa na jednak način a u nejednakim stvarima – na nejednak način, srazmerno njihovoj nejednakosti.

U stanju je da tako postupa samo sudija koji raspolaže ekspertskim pravničkim znanjem, koji ne podleže uticajima i pritiscima i koji sledi Kodeks sudijske etike, čiji kanoni traže da bude: nezavisan, pravedan, profesionalan, slobodan, hrabar, doličan, nepodmitljiv, posvećen i odan Kodeksu.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.