Lični stav Zorana Radovanovića: Skrivanje posledica pandemije u „zlatno doba“

Skup je bio planiran za maj 2020, ali je odložen zbog pandemije kovida 19.

Dve godine kasnije, stekli su se uslovi za nastavak priprema, ali se u međuvremenu izmenila epidemiološka situacija, pa je bilo prirodno da se to odrazi i na program kongresa.

Odlučeno je da se, pored tri ranije planirana simpozijuma – o hirurgiji, dečjoj medicini i urologiji / nefrologiji – pripremi i četvrti, koji bi odslikavao aktuelnu problematiku, pre svega vezanu za dramatične poremećaje izazvane pojavom novog koronavirusa.

I tu dolazi do niza nelogičnosti:

1. Za razliku od ustaljene prakse angažovanja odgovarajućih sekcija SLD, organizacija tog dela naučnog kongresa poverena je Institutu za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, dakle državnoj ustanovi u zemlji u kojoj su institucije, uključujući čak i sudstvo, razvlašćene do granica obesmišljenosti.

2. Institut je formirao Naučni i Organizacioni odbor sa 16 članova na čelu sa v.d. direktorkom. Akademsku zajednicu predstavlja petoro profesora i docenata sa raznih državnih i privatnih fakulteta od Pančeva do Kosovske Mitrovice. Svi su socijalni medicinari, poslenici discipline čiji najveći deo čine zaštita zdravlja i organizacija zdravstvene zaštite, pa tradicionalno predstavljaju vezi između struke i politike.

3. U bežanju od odgovornosti za promašaje, podudarili su se interesi vlasti, koja nastoji da se neuspešna borba protiv pandemije ne pominje, Instituta „Batut“, kompromitovanog, između ostalog, krivotvorenjem podataka i „socijalaca“, dužnih da ukažu na greške u planiranju i funkcionisanju sistema, te da preuzmu svoj deo odgovornosti. Ovi poslednji bi, da je sreće, trebalo da analiziraju zašto smo pandemiju dočekali bez potrebnih zaliha zaštitne opreme, kako smo pobrkali prioritete, ko je odgovoran što su manično nabavljani uređaji za mehaničku ventilaciju („respiratori“), daleko preko stvarnih potreba, a umesto vapijuće nedostajućih maski, zaštitne odeće i testova, itd.

4. Rezultat je bila odluka o održavanju Simpozijuma o javnom zdravlju sa šest tema od kojih se nijedna nije odnosila na kovid 19! Nisu čak dopuštene ni slobodne teme, tako da je pokušano da se spreči svaka kritička reč o upravljanju protivepidemijskom borbom.

5. Ako se izbor tema označi kao skandalozan, nedostaje odgovarajuća verbalna kvalifikacija za narednu odluku grupe okupljene u Institutu „Batut“. Pošto su određene teme, odabrani su i autori, pa je zatvorena lista poslata Ministarstvu zdravlja radi akreditacije. Program Simpozijuma je tek potom, 26. jula, učinjen dostupnim javnosti. Sportski rečeno, ali krajnje nesportski postupljeno, stvorena je neprobojna zona oko koša, a onda je na njega još stavljen i poklopac.

6. Dodatni cinizam je u upućivanju zainteresovanih lekara na nepostojeći sajt SLD. Službenici SLD su priznali da ne postoji sajt sa takvim sadržajem, a čelnici SLD i Kongresa konstatovali su da je program „već u procesu akreditacije“, ali da će „porazgovarati“ sa v.d. direktorke Instituta „Batut“.

7. Nesumnjivo je shvaćeno da je ceo postupak izbegavanja rasprave o pandemiji i poukama koje ona nosi izveden na suviše sirov i neakademski način, pa odjednom više nisu bile važne ni ranije utvrđene teme, ni odabrani predavači, a ni akreditacija. Određene su četiri nove teme, od kojih su se dve odnosile na kovid 19, a jedna je bila po slobodnom izboru.

8. Mnogim potencijalnim autorima bilo je jasno da će organizatori istrajati u svom naumu da ne dozvole kritične tonove o pandemiji, pa su digli ruke od učešća. Hroničar pandemijskih dešavanja i autor knjige „Kovid 19: Pandemija između nauke i politike“ ipak je prijavio rad: „Kritička analiza suzbijanja kovida 19 u Srbiji“ za usmeno izlaganje. Bio je glatko odbijen, a dopušteno mu je samo da prikaže poster.

9. Svestan da će mu „brižni“ organizatori dodeliti deo zida u nekom budžaku gde bi malo ko video šta piše na obešenom plakatu, autor je odbio ponudu, ali je brzo popustio pod pritiskom svojih kolega. NJihov argument je bio da je važno da o protekloj zdravstvenoj kataklizmi ostane bar neki objektivan trag u zborniku radova. Samo 48 kasnije obavestio je organizatore da prihvata učešće, ali je dobio neiskren i, čak, bezobrazan odgovor kako je zbornik navodno već odobren za štampu i „zaključen“. Naravno da nije, jer je rok za prijave isticao tek za 12 dana.

10. Autor spornog rada je ukazao čelnicima SLD i Kongresa da su i oni odgovorni za opisane marifetluke, ali je, suprotno očekivanju i ustaljenoj kolegijalnoj praksi, ostao bez odgovora na svoj dopis. Dok na organizatore Simpozijuma o javnom zdravlju ne vredi trošiti reči – oni će, kada se promeni režim, prvi sputavati i, ako im se kaže, proganjati one pred kojima sada puze – zabrinjava ponašanje vrha SLD. To su profesionalno ostvareni ljudi u osmoj ili, čak na početku devete decenije života, pa sam sklon da ih delimično razumem. Ne boje se oni za sebe, već za sudbinu SLD, koje, kao udruženje građana, zavisi od pomoći države. I u tome je sva tuga. Da li sme da se žrtvuje pravo na slobodnu naučnu razmenu stavova zbog straha od odmazde? Lekarsko staleško udruženje postojalo je i tokom dve okupacije Srbije, ali nije držalo kongrese kada nisu postojali uslovi. Da se pokušalo, sigurno se ne bi pravili truli kompromisi na račun profesionalne etike.

Tako dolazimo do ključne dileme. Lekari lišeni mogućnosti da govore na Kongresu imaju pravo, čak i dužnost, da se slobodno oglase.

Očekivalo bi se da svoj skup održe u prostorijama SLD i da time dovedu u iskušenje rukovodstvo ovog udruženja. Ono je već pokazalo koliko se boji vlasti, pa je pitanje da li bi smelo da dozvoli disonantne tonove.

A, ako delu članstva ne bi omogućilo okupljanje u zajedničkim prostorijama, direktno bi cepalo društvo koje je odolevalo izazovima punih 150 godina.

Odbačeni deo članstva SLD svestan je rizika, pa neće ići tim putem.

Međutim, nalaziće načina da saopštava istinu, jer je pošteno sagledavanje počinjenih grešaka jedini način da se one ne ponove pri sledećoj sličnoj pandemiji.

Prilagodljivim članovima lekarske profesije ostaje da slave „zlatno doba“, ne dozvoljavajući da se čuje o višku smrtnosti od 63.500 ljudi u Srbiji, o stopi smrtnosti u 2021. od dvadesetak na 1000, nezabeleženoj u svetu u mirnodopsko doba, o masovnom stradanju zdravstvenih radnika, uz prihvatanje ministarkinog zaglušujućeg „Laž! Lažete!“ Poštena Srbija zna i šta je laž i ko je svojom pasivnošću odgovoran za njeno održavanje.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.