Lični stav:Nebojša Dragosavac

U poslednje vreme, na razne načine, pokreće se pitanje rehabilitacije žrtava takozvanog komunističkog režima i njegovih protagonista. Niko razuman ne može da bude protiv rehabilitacije nevinih, bez obzira kako su, od koga i pod kojim okolnostima stradali. No, tu mora da dođe do izražaja apsolutna doslednost, da se ne bi povredili najneviniji među nevinima. Donošenjem zakona kojim su pravno izjednačeni četnički i partizanski pokret u principu su već rehabilitovani četnički čelnici, a sada se vodi akcija da se rehabilituju i Milan Nedić, pa i Dimitrije Ljotić, što, samo po sebi, nameće mnoge nedoumice i logična pitanja.

Ako se, na primer, Draža Mihailović smatra nedužnom komunističkom žrtvom, znači li to da su i deca u kolevci iz Vranića opravdano zaklana kao nedvosmisleni krivci, te da je četnička akcija u Drugovcu, direktno proizašla iz Mihailovićeve naredbe, bila čisto humanistički čin i kao takva apsolutno poželjna i opravdana? Da se i ne pominje Dražina instrukcija potčinjenim komandantima od 20. decembra 1941. o „čišćenju od nacionalnih manjina i nenacionalnih elemenata“, a posebno od „muslimanskog življa“, kao i njene posledice, što je eklatantan primer genocida, utoliko pre što su sa istim motivima, i pola veka kasnije, ista nedela počinjena na istim lokacijama.

Rehabilituje li se Nedić, logično proizlazi da su, pored ostalog, Banjički logor i Jajinci, realizovani od strane njegovog izvršnog aparata i pod okriljem njegovog zakonodavstva, ispravna stvar te da su krivi stradalnici na tim stratištima, a ne njihov krvnik. To važi i za kragujevačke žrtve pred egzekutore direktno dovedene od predstavnika nedićevsko-ljotićevske vlasti.

Primeri se mogu ređati unedogled, suština ostaje ista: rehabilitacijom saradnika okupatora i onih koji su svesno nastojali da, po uzoru na nacifašizam, Srbiju „očiste“ od nepodobnih, uključujući i Jevreje – kompromituju se nevine žrtve jer se podvode pod isti imenitelj sa onima koji, uvažavaju li se materijalne činjenice, nevini nikako ne mogu biti. U tom kontekstu, nije naodmet podsetiti da je Nedić našao za shodno da se pohvali Hitleru kako je među prvima rešio „jevrejsko pitanje“.

Pri svemu tome, Nedić, Ljotić i njima slični – nisu čak ni najbitniji. Ne samo zbog toga što ni neka formalna rehabilitacija ne može da ih oslobodi istorijske odgovornosti za ono što su bili i što su učinili, za zločine protiv čovečnosti koji nikada ne zastarevaju, za ibermenš-ideologiju kojoj su se predano, a ne samo po okupatorovoj zapovesti, priklanjali. Bitniji su oni koji se danas za takve rehabilitacije zalažu, njihova ideološko-politička polazišta i motivi. Zaobilazno, na mala vrata, oni Srbiji u 21. veku poturaju vrednosni sistem, politiku i ideologiju štićenika za čiju se rehabilitaciju zalažu. Uz to ide i nastojanje da se relativizacijom starih zločina, politika i ideologija u čije su ime počinjeni, opravdaju i oslobode odgovornosti i njihovi sledbenici, nosioci nedavnih zločina izvršenih navodno u ime srpskog naroda.

Zato ne iznenađuje što iza toga stoje udruženje „Dveri“ i Srpska liberalna partija, čiji čelnici vode i Odbor za odbranu Radovana Karadžića; to je spiritus movens njihovog postojanja. Za čuđenje je, međutim, što to potpisuje i Udruženje književnika Srbije koje bi, valjda, kao predstavnik staleža privrženog svestranoj slobodi stvaralaštva i ljudskih sloboda, trebalo da bude iznad svakog ideološkog i političkog jednoumlja, „izvan svakog zla“, kako davno reče poznati srpski pesnik.

Sve ovo nastavak je procesa koji već duže traje i iza koga, direktno ili prećutno, stoje i najviše nacionalne institucije. Pri kanonizovanju vladike Nikolaja Velimirovića, olako se prešlo preko činjenice da je sadašnji 77. srpski svetac tvrdio da je Hitler svetosavlje u novim okolnostima utkao u nemačku sredinu: „Mora se odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo, u XX veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“ (izlaganje u Kolarčevoj zadužbini 1935). Danas se previđaju i antisemitska, antizapadnjačka, antimodernističkiaopredeljenja Nikolajeva za koga je kultura „zbir svih zala“ i „nula ispod jedinice“. Ne čini se to slučajno, već u okviru težnje da se reafirmiše „organska nacionalistička ideologija“, onakva kakvu su zagovarali Dimitrije Ljotić i istomišljenici tvrdeći da je „fašizam obogotvorenje države, a hitlerizam obogotvorenje rase, jer rasa za Slovene, uporedo s državom, ima veliki značaj“. I dok su na tim osnovama Nikolaj i Ljotić nastupali prvenstveno kao ideolozi, Nedić je, kao predsednik kvislinške vlade u okupiranoj Srbiji, njihove poglede pretvarao u praksu.

Sve to je i platforma na kojoj se u Srbiji okupljaju pristalice antievropske orijentacije. S obzirom da je savremena ujedinjena Evropa sazdana na tekovinama antifašističke borbe i pobede u II svetskom ratu, teško je očekivati da će se u njoj naći razumevanje za onog ko se stidi svog antifašizma i to manifestuje na širokom frontu: od masovnog uklanjanja antifašističkih pojmova iz naziva ulica, proglašavanja četnika za antifašiste i njihovog zakonskog izjednačavanja sa partizanima, veličanja kvislinga i kolaboranata, pa do prikrivanja i opravdavanja nedavno počinjenih i njihovih protagonista… Olako se prelazi i preko činjenice da je nacifašizam u određenim društvenim okolnostima latentna opasnost. Nije, doduše, ono što je bio juče, ali se u našoj sredini danas pod nacifašizam može i mora podvesti svako opravdavanje zločina protiv čovečnosti, svako zamagljivanje suštine antifašističke borbe u II svetskom ratu, ali i nedavno minulih zbivanja, svaka zaštita i veličanje ideologa, podstrekača i protagonista nasilja i mržnje protiv pripadnika drugih naroda, vera, rasa… Otuda bi zvanični državni organi, a posebno pravosuđe, morali da imaju jasno opredeljen stav. Ne može se isticati proevropsko opredeljenje uz istovremeno koketiranje sa retrogradnim shvatanjima i ponašanjima koja je Evropa odavno odbacila.

Nedopustivo je, na primer, ćutanje Ustavnog suda Srbije kome se, sa zahtevom da se preispita ustavnost i pravna zasnovanost zakona o izjednačavanju četnika i partizana, Savez antifašista Srbije, uz ubedljivu argumentaciju, obratio još 12. februara 2005. Da je de jure ili de facto ovaj zahtev bio neosnovan, sigurno je da bi bio odbijen. A pošto nema osnova za odbijanje, ali ni političke klime za na materijalnim činjenicama zasnovan odgovor, Ustavni sud mudro ćuti. Dokle?

U našoj sredini, kako je nedavno rekao profesor Dragoljub Mićunović, mnogi govore i ponašaju se profašistički, ali bi se naljutili ako bi im se to reklo. No, mora im se reći, pa i više puta. Bolje je da se oni ljute danas nego da svi, još jednom, kukamo sutra…

Autor je jedan od potpredsednika Saveza antifašista Srbije