Lideri mašinerije zla: Šta su predsednik države i njegovi saradnici radili posle nepojmljive tragedije?

Nisam mogla ni u najgorem snu da slutim da će se desiti najstrašniji, najrazorniji traumatični šok: masovno ubistvo u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i dan posle toga u okolini Mladenovca. Na dan 15. maja osvanula je tužna vest da je 12 dana posle masovne pucnjave preminula devojčica, učenica „V. Ribnikara“, deveto dete ubijeno od ruke svog druga iz razreda.

Broj žrtava oba bezumna čina popeo se na 18. A u međuvremenu je trinaestogodišnji dečak sekirom naneo teške povrede jednoj ženi i njenom sinu, koji se na dan kad pišem, bori još za život. Takođe, trinaestogodišnja devojčica je napala nožem devojčicu u jednoj zrenjaninskoj osnovnoj školi. Zli dusi su se, osokoljeni, razleteli.

Osećamo da je svet ispao iz šarki i razbio se u paramparčad. Desio se potpuni slom. Tuga je toliko golema da prevazilazi svoje ime. Nismo uspeli da makar malo otugujemo, da posvetimo misli nevinim žrtvama i njihovim ožalošćenim porodicama, a obuzela nas je drugačija vrsta košmara.

Degutantno otimanje pažnje, zaposedanje javnog prostora, maltretiranje potresene, užasnute, unesrećene nacije.

Šta je predsednik države radio odmah posle nepojmljive tragedije, posle provale bezumlja? Kako se ponašao u danima žalosti?

I tada se nametao pažnji do srži ranjene javnosti! Ma kakve srži, i srž se raspukla pod mecima zla. Pa one prljave, blatnjave, reči na zlom Pinku, nazivanje ogromnog broja građana ove zemlje koji su mirno, u obrednoj atmosferi izražavali svoja osećanja na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca, hijenama, lešinarima, magarcima, narkomanima, pijanicama, četnicima i, smatrajući to uvredom – migrantima!

I gore zlo, ako se ono može gradirati, zli tvit Ane Brnabić, slika sa Vučićem i Malim, gde se kerebeče kao poslednji infantilni, nevaspitani, bezobzirni idioti. Uzgred budi rečeno, oduvek je njihovo javno familijarizovanje, predsednikovo obraćanje i pominjanje njegovih saradnika imenom – Ana, Siniša itd. – blago rečeno neumesno, a tačno rečeno, odvratno.

To ne radi nijedan visoki funkcioner nijedne zemlje. Oni su javni funkcioneri, i taman da su braća i sestre ili deca jedni drugima, u javnom komuniciranju je neukusno da pokazuju svoju slizanost. Ni u firmama i kompanijama profesionalni kodeks to ne dozvoljava. Ali znamo zašto Onaj to radi: treba da nama svima nabija na nos ko su njegovi, ko su povlašćeni što mu balave uz skute, koga ne da i da je država njegova uža i šira familija. Svi ostali su otpadnici.

I kao šlag na torti sa cijankalijem, neizbežni Krstić, zvani ne od milja, nego narodski posprdno, Krle i Krlo, usuđuje se da spočitava dedi jedne od nastradalih učenica koji se javio u Utisku nedelje da podeli svoju bol – bol svih porodica ubijenih, bol svih nas – nakon podrugljivog, zlog Aninog tvita, da je tog očajnog čoveka izmanipulisao N1! Kakva bezdušnost, kakav prezir prema patnji, dostojanstvu, integritetu tog čoveka koga i ne poznaje. Zlo!

Da, zlo. Ranije su se čule kritike o neprikladnom, primitivnom, agresivnom, prostačkom i sl. ponašanju SNS jurišnika i njihovog tate. Posle tragedije se umnožila upotreba imenice i prideva „zlo“. I izraza „mašinerija zla“. Nije pogodan ni naslov serijala „Junaci doba zlog“, jer doba je zlo zbog zlih ljudi.

Zlo je termin koji se ne koristi u društvenim naukama, naročito ne u psihologiji. Smatra se da je prejaka, dehumanizujuća reč, da ne sadrži ništa konstruktivno niti upućuje na smernice za njegovo preveniranje ili prevazilaženje. Zamenjeno je pojmovima „poremećaja“ i „patologije“. Zlo, navodno, spada u prevaziđeni moralistički diskurs. I tako se ono lepo, neometano baškari i širi. Jer ako je bolest, dijagnoza, onda nema izbora ni odgovornosti.

Ne govori uzalud naš svet o zlu koje nas je zajašilo. Kao što se ne možemo lišiti pojma dobra i dobrote, ne možemo se lišiti pojma zla. A šta je tačno zlo, kako se definiše? U knjizi „LJudi laži“ psihijatar Skot Pek ga definiše kao ubijanje, ne samo telesno, već i ubijanje duše, uma i duha. Postoje, kaže Pek, različiti suštinski atributi ljudskog života – kao što su osećajnost, pokretljivost, svesnost, rast, autonomija, volja. Moguće je ubiti ili nastojati da se ubije jedan od ovih atributa, ili više njih, bez uništenja tela. A bogami, uništavaju se kod nas svakodnevno i tela.

Erih From je takođe povezao malignu destruktivnost sa kultom neživog i smrti. Proširio je definiciju nekrofilije tako da uključuje strastvenu želju nekih ljudi da kontrolišu druge – da ih učine podložnima kontroli, da podstaknu njihovu zavisnost, da obeshrabre njihovu sposobnost da misle svojom glavom, da umanje njihovu nepredvidljivost i originalnost, da ih drže na liniji.

Razlikujući ga od „biofilne“ osobe, one koja poštuje i neguje raznolikost živih formi i jedinstvenost pojedinaca, opisao je „nekrofilni karakter“, čiji je cilj da umrtvi živo, pretvarajući druge u poslušne automate, oduzimajući im ono što čini srž ljudskosti. Zlo je nagon koji stremi da ubije život ili životnost ne samo kod ljudi nego i u prirodi. Da beton, čelik i staklo usmrte svaku živu, zelenu površinu.

Skot Pek poentira političkom definicijom zla: „Ja definišem zlo kao vršenje političke moći – to jest, nametanje svoje volje drugima putem otvorene ili prikrivene prinude.“ A šta je onda nego zlo pretvaranje mase ljudi u poslušnike bez autonomije i slobodne volje, pretnje, zastrašivanje, ucenjivanje radnim mestom da bi se potrpali u autobuse i doveli da statiraju u predsednikovom ko zna kojem po redu one’s man show?

Oni besprizorni, zlostavljači nacije govore o svojoj pristojnosti. Na Sotoninom oltaru ono što je gore je dole, zadovoljstvo je bol, tama je svetlost, ropstvo je sloboda i ludilo je mentalno zdravlje.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.