Lideri opozicije moraju biti naše komšije

Šetalo se od novembra te godine do februara 1997. čak 88 dana bez prekida, dok su studenti šetali 117 dana. To nisu bili vikend šetnje i protesti.

I, rezultat je tada ostvaren – Milošević je na kraju priznao izborni poraz na lokalu. Da li rezultata danas ima, posle šetnji jednom nedeljno – ne, nema ga. Ali, manje-više, deo opozicije koji je na ulici sve je uradio knjiški dobro, pa zašto je onda rezultat izostao, pitanje je.

Krenimo od početka. Kada se pogleda izborni rezultat opozicije iz 2016. godine u trci za parlament odmah upada u oči fragmentiranost glasova, a samim tim i skupštinskih mandata na kraju. Četiri liste na ivici cenzusa od pet odsto ulaze u Skupštinu. I, naravno, procena kako analitičara, tako i dela javnosti koja podržava opoziciju bila je – ujedinite se, makar tehnički.

I tu se vraćamo na prethodni stav – da, deo opozicije okupljen oko Saveza za Srbiju to i radi – i bar prema knjiškim pravilima političke taktike to je dobar potez. Sledi leto 2018. godine i SZS pokreće političke tribine po mestima u Srbiji. Štiklirano, još jedan potez kako knjiga kaže. Tribine sa po 100-200 ljudi, solidno za početak.

Jesen ide, tribine se nastavljaju, i onda kao kec na 11 za SZS, par sumnjivih likova napada Borka Stefanovića u Kruševcu. Eto plamena za ozbiljan protest! Kreću okupljanja širom Srbije, baš onako kako kaže knjiga političkog delovanja da se mora raditi.

Mudro, na početku se puštaju nestranačke ličnosti da vode i govore na protestima. LJudi vole da čuju neformalnog Baneta Trifunovića ili još neformalnijeg Sergeja, koji su sigurno veći „Vuk Drašković trgova“ od na primer Janka Veselinovića. Štiklirano i to da je urađeno kako treba.

Prolaze nedelje, i polako, prvo po unutrašnjosti, kreću i lideri SZS da izlaze na binu. Znači sve po redu, kako kaže narod. A onda ta omiljena reč – radikalizacija. Upad u RTS i u prvi mah, po komentarima na društvenim mrežama – to je ono pravo, to je ono što smo čekali!

Do sutra. Već sledećeg dana se vidi da „to“ očigledno nije ono pravo, jer ispred Predsedništva dolazi ne više od tri hiljade ljudi. Ponovo istorijske rečenice, ponovo obećanja da se „nećemo pomeriti dok…“, da bi sve već par sati kasnije bila stvarno istorija. Pomerili su se, bez ispunjenih zahteva.

Sledi istorijski 13. april, pa „pad Vučića do Uskrsa“, pa „Slobodna zona“. U međuvremenu Đilas osniva stranku.

I onda pitanje, zašto sve ovo, što je bar prema pravilima političkog delovanja tehnički manje-više urađeno kako treba – nije dalo baš nikakav rezultat? Kako se, iako su i političke i društvene i ekonomske okolnosti tada bile mnogo drugačije nego danas, u oktobru 2000. godine verovalo liderima opozicije, a danas se ne veruje tom delu opozicije koji je u Savezu za Srbiju?

Zato što su Koštunica, Đinđić, Batić, Svilanović bili naše KOMŠIJE. LJudi koje srećete u prodavnici, žive na spratu iznad vas, možda imaju malo noviji sako od vašeg, i auto noviji za 3-4 godine, ali ljudi, makar i ne delili potpuno svaki njihov politički stav, koji su bili deo naroda i građana.

Da li danas to može da misli za najveći deo lidera SZS, na primer Petar, koji radi u trafici kod mene na Bežanijskoj kosi i dolazi iz Batajnice u noćnu smenu za 34 hiljade dinara. Da li mu ulivaju poverenje, da će ga kao „malog čoveka“ shvatiti, zaštititi od lošeg poslodavca oni koji mobinguju sopstvene zaposlene, koji imaju službenog vozača u najnovijoj škodi superb (zatamljena stakla se podrazumevaju), koji su zidali zgrade pa ih sad rentiraju (naravno, ne na svoje ime), koji imaju kafiće, galerije, poslovne prostore po centru (naravno, ne na svoje ime), koji i danas trguju sekundama (ili bolje reći danima) marketinškog prostora. Oni koji su jako brzo postali prebogati u presiromašnoj zemlji. Teško. Ne, to danas nisu naše komšije.

Naravno, uvek može da ustane i kaže na primer jedan Borko, pa to nisam ja, ja to nemam, nisam iz te priče. Istina. Samo, to je kao u fudbalu, kad ti tim izgubi sa 6:2, potpuno je nevažno što si možda ti kao napadač dao 2 gola, plaćaš ceh i za ostale sa kojima si u timu. U ovom slučaju Savezu za Srbiju.

I tu se vraćam na početak priče – rezultata danas nema jer su lideri, koji žele da se predstave kao jedina opozicija – politički i moralno ISTROŠENI. Nema dalje, sem 12-13 odsto na izborima za ceo Savez, za ikebanu navodnog demokratskog pluralizma za vlast SNS. Nema dalje, sem, da ima malo pameti i morala, političke penzije za takve opozicionare.

I upravo to bi trebalo najviše da uplaši predsednika Srbije i prvog čoveka SNS Aleksandra Vučića. To da čelnici SZS odluče da izađu iz politike. Verujem da, krišom, bar jednom mesečno ode u crkvu i zapali sveću za njihov večiti ostanak u politici i svoj večiti ostanak na vlasti.

Autor je medijski koordinator Demokratske stranke Srbije