Likovanje uprkos debaklu bojkota

Da će objasniti svoje odnose sa Evroazijskim savezom, svoje veze sa Putinom i kako će to opozicija od Vučića i njegove vlasti za par meseci dobiti fer i poštene izbore, čime su bojkotaši obmanjivali javnost mesecima. I bilo bi dobro da objasne i zašto su jednostavno dali svoj papir sa uslovima za te izbore, a onda nisu hteli da razgovaraju o sopstvenim predlozima kada su organizovani razgovori na Fakultetu političkih nauka.

Ali nije Đorđeviću važna rasprava o suštini jer za nju nije dovoljno spreman ni sposoban. Zato, iako meni zamera da sam „veći deo svog teksta posvetio ad hominem napadima“, što je netačno, neka pogleda tekst ponovo, on svoj tekst upravo tako intonira, govoreći najviše o meni.

I tu je napravio osnovnu grešku i potpuno pogrešnu procenu, očekujući da ću ja da se identifikujem sa izbornom listom UDS, i da patim zbog njenog neuspeha, jer, bože moj, na toj listi je bila i organizacija kojoj pripadam, Građanski demokratski forum.

Ne samo da sam na početku svog teksta od 29. juna dao kritički osvrt na sve one koji su, na ovaj ili onaj način, izašli na izbore, već se moja opaska na „teško dokaziv način obezbeđivanja novca i prikupljanja potpisa“ upravo odnosila i na UDS. Za Mlađana Đorđevića je izgleda tako nešto nedokučivo jer ne može da shvati da se neko kritički osvrne i na sopstvenu organizaciju.

U mom GDF-u sam se izričito zalagao da ne budemo na listi UDS, glasao sam protiv toga, kao neko ko se zalaže za demokratizaciju sopstvene organizacije. Uostalom ta demokratska atmosfera u GDF dokazana je i činjenicom da je predsednik Aleksandar Olenik odmah posle izbora podneo ostavku, a da nije, najverovatnije bi bio smenjen, što sam bio spreman lično da predložim.

U kojoj se još organizaciji tako nešto dogodilo? Da li će se neko od lidera Saveza za Srbiju osvrnuti na činjenicu da je bojkot učvrstio Vučićevu vlast do apsolutizma? Da li će neko odustati od narcisoidnog likovanja o „uspehu bojkota“ iako je bojkot doprineo potpunom debaklu opzicione borbe protiv sadašnje vlasti i otežao je za duže vreme? Da li je samokritika i objektivan pogled na sebe same moguća ili je Građanski demokratsi forum izuzetak?

Pošto nema odgovore na sva ova pitanja i pošto nije svestan štetnog aktivizma političke grupacije kojoj pripada, Đorđević se hvata za detalje o načinu formiranja pojedinih koalicija i partija iznoseći i podatke o broju glasova koje su dobile, što je sve poznato i potpuno više nevažno. A koliko je glasova dobio SZS? Prosto je neverovatno kako neko nema osećaj da je od onih koji su ustuknuli pred izborima, koji su pobegli sa poprišta, čekajući da im se podare fer uslovi, potpuno besramno da komentarišu druge, čak i kada ti drugi nisu sasvim časno odradili svoj izlazak na izbore.

Kopajući po mračnim stranama moje ličnosti, Đorđević je našao nekoga ko ga je podsetio na neuspeh jedne tribine o medijima koju sam svojevremeno organizovao u ime Pokreta slobodnih građana, dok sam još bio u njemu. I tu se Mlađan Đorđević ogolio do kraja. Tim jednim detaljem koji je bio sticaj raznih objektivnih okolnosti, tom slamčicom za koju se uhvatio, on želi da obeleži celokupan moj profesionalni rad. Jadno.

Da je bar malo bio spreman da umanji svoju neobaveštenost, mogao je da sazna ono što celokupna stručna, a i deo opšte javnosti zna: Rade Veljanovski je uspešno organizovao desetine naučnih i stručnih konferencija i tribina, onih nacionalnog značaja, ali i međunarodnih, sa tih ozbiljnih i uglednih skupova objavljivani su naučni i stručni zbornici čiji je urednik Rade Veljanovski.

O mom radu na reformi medijskog sistema Srbije neka se Đorđević raspita u OEBS-u, Savetu Evrope, Evropskoj komisiji, na fakultetima koji se bave novinarstvom i medijima u najvećim novinarskim udruženjima. Koliko god da su aktivisti SZS kritikovali medije i posebno RTS, nisu mogli to da učine više od mene, ali vredi li to govoriti Đorđeviću?

U svojoj površnosti ne može biti svestan Mlađan Đorđević koliko mi je dobar šlagvort dao pominjući izbore za predsednika u Pokretu slobodnih građana, pre nešto više od godinu dana i pre nego što je jedan broj članova izašao iz PSG. Zaključuje Đorđević da „nas demokratiji dakle uče ljudi koji nisu mogli da podnesu demokratiju u sopstenoj organizaciji“, aludirajući na mene, jer nisam podržao Sergeja Trifunovića.

Izgleda da su lideri Saveza za Srbiju skrivali od Đorđevića činjenicu da su oni podstakli Sergeja da se kandiduje za predsednika PSG. Sam Trifunović je rekao u razgovoru sa članovima PSG: „Ja sam se o kandidaturi za predsednka konsultovao sa Draganom Đilasom i Vukom Jeremićem.“ Da li je to demokratija koju podržava Đorđević?

Da li je to korektan odnos opozicionara, da jedna politička grupacija drugoj nameće ili sugerira predsednika koji se, uzgred, pre toga u sopstvenoj organizaciji nije pojavio godinu dana. Od tada, a i ranije, bilo je jasno da je SZS politčka grupacija koja se sastoji od vojskovođa koji pokušavaju da na sve moguće načine oko sebe okupe političku masu koja će ih uzdići do trona. To rade i sada, posle izbora, nesvesni pogrešnog puta koji su izabrali i bez trunke samokritike.

Dakle, razgovor sa Mlađanom Đorđevićem je trošenje vremena. On nije u stanju da se suoči sa najvažnijim pitanjima i da odgovori na njih. Da li se kosovskim mitom može rešavati problem Kosova, kako se prikrivanjem pravih razloga bojkota i samim bojkotom može doprineti promenama. Ne pominjem spekulacije o raspadu Saveza za Srbiju, koje se ovih dana čuju. Ali ako iz te grupacije stižu signali zadovoljstva zbog eventualne slabosti drugih, kako onda očekuju da ostvare svoj san da svi dođu pod njihovu zastavu?

Mlađan Đorđević je svojim tekstom pokazao da je ljut i da mu nedostaju argumenti, pa i da je spreman da posegne za njihovim konstruisanjem kada ih nema. U tome leže razlozi što nije u stanju da ozbiljno odgovori na kritiku.

Autor je profesor univerziteta u penziji