Prošle nedelje Srbiju je posetila francuska ministarka za evropske poslove Emili Loazo, koja se srela sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i tom prilikom izjavila da „za sada nema mesta za proširenje EU“.
Naravno, ona je rekla još mnogo toga, ali ovo su reči koje su izvađene iz konteksta i koje su postale glavna vest skoro svih medija i predmet likovanja.
Ako ćemo pravo zboriti, jedini datum koji se pominjao u javnosti, kada bi Srbija mogla postati članica EU je 2025. godina. Tu godinu, kao mogućnost, ponavljam, samo kao mogućnost ulaska Srbije u EU, ukoliko se prethodno ispune svi uslovi koji su predviđeni u Pregovaračkim poglavljima, pominjali su i Junker, i Merkel i Kurc i drugi državnici i funkcioneri EU. Tako da zaista nije jasno, po čemu je ova izjava posebna i po čemu je u kontradiktornosti sa onim što su već drugi zvaničnici izjavili više puta? Takođe je poznato da Velika Britanija napušta EU, da se u maju održavaju izbori za Evropski parlament i da u kontekstu tih dešavanja je sasvim realno da se gledaju problemi u svojoj kući i da niko ne razmišlja o prijemu Srbije.
Zluradi komentari na društvenim mrežama desnice i nacionalističkih stranaka, koje su oduvek bile protiv pristupanja Srbije EU, a povodom izjave francuske ministarke nisu predstavljali nikakvo iznenađenje. Radovanje tuđem porazu nije ništa novo, to je osećanje staro koliko i čovečanstvo.
Ali, ono što je iznenađujuće, to su komentari ozbiljnih novinara i ličnosti iz javnog života, posebno onih koji su uvek predstavljali proevropski deo Srbije, koji su ovu izjavu francuske ministarke komentarisali isključivo u kontekstu „poraza“ Aleksandra Vučića kao da je to neka njegova lična stvar. Tako, Vesna Pešić u svom tekstu u Danasu „Ministarka zalupila vrata EU“, piše kao da je ministarka zalupila vrata Aleksandru Vučiću, a ne Srbiji, iako je i jedno i drugo upitno. Isto tako, u svom tekstu Pešićeva govori da je i njoj kao članu skupštinske delegacije u Parizu, pre devet godina rečeno isto, „da od proširenja nema ništa“. Ne sećam se da nas je Vesna Pešić obavestila o tome kao poslanica.
Nešto manje iznenađujuće jeste likovanje na društvenim mrežama od strane SZS, jer oni već, skoro pa sasvim otvoreno, govore da se protive pristupanju Srbije EU. Još uvek to vešto kamufliraju kroz priču o evropskim vrednostima, ali to što se ni u 30 tačaka Programa SZS, ni u Ugovoru sa narodom nijednom rečju ne pominje EU, sasvim jasno govori kojim putem opozicija ne želi da ide. A kojim bi putem, čini se, da ni sami ne znaju.
Najveći politički apsurd koji živimo je taj da je danas jedini proevropski političar u Srbiji Aleksandar Vučić. Naravno, postavlja se pitanje koliko je to deklarativno, a koliko iskreno s obzirom da je u pitanju Vučić? Mada, kad se osvrnemo na bivše funkcionere DS, a danas lidere SZS, nije da se i oni mogu pohvaliti doslednošću, bar ne u stavu prema EU.
Stiče se utisak da kad bi Vučić sutra rekao da je jedini put Srbije u povezivanju sa Moldavijom, Belorusijom i Turkmenistanom, da bi opozicija bila na liniji EU. Isto tako, dok nam opozicija ponavlja kako nam deca beže iz Srbije, uglavnom u zemlje EU, istovremeno se protive da nam EU dođe u Srbiju.
Populizam sa svih strana. Čini se da čitava politika počiva na odmeravanju sujeta vlasti i opozicije. Umesto da opozicija svoju politiku kreira u odnosu na realne probleme društva, ona se određuje u odnosu na Vučićeve stavove, ne hajući mnogo za interese građana.
Autor je producent
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
