Bilo je to 9. jul pre tačno pet godina. Bio sam u Ulici kraljice Marije. Dok sam prolazio pored Narodnog fronta, a na putu ka BIRODI-u zazvonio je telefon. S druge strane „žice“ bio je Dragan Janjić, tadašnji direktor agencije Beta. Zabrinutog glasa me upita: „Kakvo si to istraživanje uradio, evo ovi u skupštini hoće da te hapse?“
Reče mi da je u televizijskom prenosu iz Narodne skupštine video izjavu šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke, Aleksandra Martinovića, koji traži od javnog tužilaštva da pokrene postupak protiv BIRODI-a, jer tvrdi da je BIRODI uradio istraživanje na nezakonit način.
Pitao me je da li imam komentar za Betu.
Ja mu odgovorih da je to istorijska stvar, jer ne znam za slučaj da je neko zbog istraživanja javnog mnjenja završio u apsani, ali Srbija je država čuda.
Obećah da ću ubrzo da mu se javim, kada vidim o čemu se radi.
Na kancelarijskom televizoru sam imao šta da vidim.
Povod za Martinovićevo (marketinško) pozivanje javnog tužilaštva je bio moj tekst u Danasu „Srbija socijalna deponija“, koji je tog dana objavljen, a u kojem sam analizirao i vlast Aleksandra Vučića, ali nešto više i one koji su mu omogućili da dođe na vlast 2012.
Tom prilikom sam naveo sveže BIRODI rezultate istraživanja rejtiga stranaka na način da sam uradio ono što u Srbiji nije praksa, a u svetu jeste, pokazao rejtinge analiza u odnosu na starost, obrazovanje i izvor informisanja ispitanika.
Konkretno, problem je bio što sam saopštio da oni koji imaju srednju školu i niže, a stariji su od 65 godina i informišu se preko Pinka, jesu glasačka tvrđava SNS.
Ovome treba dodati da je Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u studiji „Stratifikacijske promene u periodu konsolidacije kapitalizma u Srbiji“ ukazao na slične nalaze kada su u pitanju izborne preferencije i klasno-slojni status ispitanika u periodu posle 2012.
Za razliku od ove studije, koju autori nisu promovisali u medijima, prikaz BIRODI nalaza u Danasu bio je povod za organizovanje medijskog toplog zeca.
Da sam tada i danas bio u upravu govore istraživanja u koja je i sam SNS, ali i ja, imao uvid, a prema kojima oni koji su suštinski gubitnici Vučićeve vlasti su u najvećem procentu podržavaoci njegove vlasti. Da objasnim.
Istraživanja javnog mnjenja jasno pokazuju da su oni koji glasaju za vlast najmanje zadovoljni svojim ekonomskim položajem, ali sa druge strane ti isti ispitanici smatraju da Srbija ide u dobrom pravcu.
S druge strane, onih koji su protiv vlasti ili apstiniraju, svoju materijalni situaciju vide dobrom, tj. oni su zadovoljniji materijalnim položajem, ali smatraju da Srbija ne ide u dobrom pravcu. Gde je onda objašnjenje?
Time sam očito pokazao na čemu se bazira Vučićeva propaganda.
Inače, iste nalaze u dužem vremenskom periodu ima Aleksandar Vučić i njegovi kreatori propagande, jer ih na sedmičnom nivou dobijaju od IPSOS-a.
Pa, u izvorima informisanja. SNS glasači se informišu pre svega preko RTS-a i Pinka, a protivnici SNS-a i apstinenti svoje informacije dobijaju pre svega van provladinih medija.
Zato je ključ bio i ostao u REM-u, a tek posle u biračkim spiskovima, jer forenzičke analize izbornih rezultata od 2017, u koje sam imao uvid, pokazuju da bi se izborne pobede Vučića verovatno dešavale i bez manipulacija na nivou izborne administracije, ali ih ne bi bilo bez medijske dominacije, koja je suprotna Ustavu i medijskim zakonima, na šta pre svega ne reaguje REM, i tako omogućuje Vučiću da kreira svoj rejting koji rentira SNS-u, a za šta on dobija mogućnost da nekažnjeno krši Ustav.
Očito da je upoznavanje javnosti, bar one koja se informiše preko Danasa, bio povod za organizovanje medijskog toplog zeca.
Martinović je bio samo prvi u redu.
Svestan da sam uradio sve po istraživačkim procedurama, kontaktirao sam Svetsku asocijaciju za istraživanje javnog mnjenja.
Na lično iznenađenje dobio sam iznimno brz odgovor od predsednika WAPOR-a, profesora Timoti Džonsona, te Davida Jode, zaduženog za profesionalne i etičke standarde u WAPOR-u. Zatražili su bazu, upitnik i opis uzorka što su i dobili.
Nakon nekoliko dana stigao je odgovor iz WAPOR-a da je istraživanje urađeno po standardima struke.
U međuvremenu medijski topli zec dobija nove protagoniste. Dan kasnije, 10. jula, predsednik republike na naslovnoj strani Politike u kolumni „Elita i plebs“, koji predstavlja Manifest njegove propagande, odgovora na moj tekst iz Danasa pišući: „I reći svima da su talog, gubitnici, čija će deca takođe da budu gubitnici, stanovnici deponije bolesnih i korumpiranih“.
Kada se tekst očisti od praznoslovlja dobije se matrica Vućićeve propagande. S jedne strane narod, koji je prezren od zle elite, koja hoće privilegije i vlast.
U tekstu se čak pominje i zagovaranje eugenike od strane elite, iste one eugenike koja je bila deo programa tek nastajuće Srpske napredne stranke, koja je tek nakon intervencije Fondacije Konrad Adenauer izbačena iz programa naprednjaka.
Prema slici društva, koju daje tekst između ova dva konfrontirana pola društva, je On zaštitnik naroda od zle elite, po modelu Boga pravde iz himne Srbije, koji spašava od propasti, vodi moćnom rukom, spašava, hrani… Weberovim pojmovnikom rečeno harizmatski tip vladara, koje Weber nije cenio.
Uporedo sa tekstom u Politici, u medijskom toplom zecu svoje mesto je zauzeo tada mladi advokat, poslanik Vladimir Đukanović i voditelj jutarnje emisiji na TV KCN.
Izgovorio je da tekst je „Elita i plebs“ odličan odgovor predsednika Vučića na fašističko istraživanje BIRODI-a.
Istog dana u novinama Ekspres, Ivan Radovanović, član UO „Fondacije za srpski narod i državu“ i povezano lice sa predsednicom Saveta REM-a, Oliverom Zekić, u tekstu „Životinjska farma“ BIRODI naziva Institutom Josef Mengele.
Razlog, jer ovo „kumovanje“ je to što sam ukrstio odgovore iz pitanja za koga su ispitanici glasali sa pitanjima koliko godina imaju, kojeg su obrazovanje i kako se informišu i dobio profile glasača SNS, što je elementarni oblik analize.
Kakve to veze ima sa Mengeleom do danas nisam shvatio.
U red za medijsku odmazdu stala je i aktuelna ambasadorka u Hrvatskoj, Jelena Milić, koja je u emisiji Fokus na B92 iznoseći neistine i neznanje „ukazivala“ na metodološke propuste istraživanja, te je pozvala Vladu na reakciju. Naravno, ne sme se izostaviti i doprinos Ištvana Kaića, koji se u međuvremenu izdigao u savetnika u ministrastvu koje je nadležno za medije!?
Ištvan je svoje pisanije pokušao da uvije u analizu, za koju kao osoba koja se ne bavi istraživanjima javnog mnjenja nije imao dovoljno kapaciteta.
Za ovu studiju slučaja valja navesti to da je tekstove Radovanovića i Kaića preneo deo provladinih medija na svojim sajtovima (Pink, Informer, Novosti), čime je oslikan medijski pluralizam o kojem se staraju REM i tada Ministarstvo kulture i informisanja.
Ključni argument medijskih šibača je bio da sam rekao/napisao ono što nisam, da krezubi i glupi glasaju za Vučića i Srpsku naprednu stranku. Svako ko me zna, zna da kao sociolog ne koristim tu jezičku aparaturu, drugo i sam sam iz radničke porodice.
Moj greh je što sam javnim učinio ono što Vučić i njegovi propagandisti znanju i obilato koriste u reprodukciji legitimizacije lične vlasti Aleksandra Vučića, vlasti koja za svoju osnovu ima upotrebu dve traume građana Srbije.
Prva je trauma izgubljenih ratova i teritorija, koja se leči konceptom „Srpskog sveta“, dok je druga trauma vezana za korupciju u privatizaciji i neizgrađenu vladavinu prava posle 2000. godine, za koju Vučić koristi narativ o tajkunima i ekonomskoj propasti, a sebe predstavlja kao spasitelja Srbije, u periodu kada su neki od stubova njegovog oporavka junaci izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije.
Glavni dokaz za taj „skok“ navodi ekonomski rast, mada svaki student sociologije zna da ekonomski rast bez vladavine prava, slobodne javnosti i medija nije održiv na duge staze, a njegov raspad donosi pogubne posledice.
Setimo se Jugoslavije, bilo je skoro svega, samo slobodne javnosti i vladavine prava nije bilo.
Godinu dana nakon 9. jula, tačnije 11. jula 2020. predsedništvu Srbije na e-mail sam dostavio celo istraživanje.
Do današnjeg dana nisam dobio ni zavodni broj. Toliko o državi Srbiji u vreme Aleksandra Vučića, jer kako reče Jurgen Habermas, tamo gde javnosti nema, nema ni države, bezlične i birokratske kako je vidi Maks Weber, koju je ovaj sociolog pretpostavljao harizmatskoj vlasti.
Ekipa koja je sprovodila medijskog toplog zeca u odnosu na 2019. danas je na višim društvenim pozicijama. Oni su studije slučaja kako se u Srbiji u vreme harizmatske vlasti napreduje. Jednostavno, postaneš deo perjaničke svite harizmatičnog vođe.
Ja sam istog imovnog stanja kao 2019. godine ili kao što reče jedna moja koleginica, znaju oni koliko imamo, ne mogu da ospore naša istraživanja, pa zato moraju da se bave tvojim zdravstvenim stanjem, za šta su zadužene Ana Brnabić i Olivera Zekić.
Da, moje zdravstveno stanje je plod borbe da Srbija ne postane socijalna deponija, i tu sam poražen.
U prilog socijalnoj deponiji govore podaci poslednjeg popisa i međunarodna istraživanja o stanju korupcije u Srbiji.
Od velike pomoći u borbe protiv toga da Srbija ne postane socijalna deponija bilo bi prihvatanje antikorupcijskih tela na nivou gradova koja sam osmislio, u Nišu testirao i državi Srbiji u pokušaju darivao.
Ali, pošto nisam deo pretorijanske svite, nema ni prihvatanja popularnih LAF-ova!
Autor je direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.