Lisac je oduvek bio lovac

Razlozi za ovo su mnogostruki i leže kako u objektivnim međunarodnim okolnostima koji se ogledaju u opštoj krizi parlamentarizma i demokratije koja je posebno pogađala rubne zemlje Evrope u međuratnom periodu, u međunacionalnim trzavicama (u slučaju Rumunije sa Mađarskom), u važnosti Rumunije za Nemački Rajh zbog naftnih izvora, u antikomunizmu i antirusizmu koji je stara pojava u rumunskom društvu i koji se nije smanjio u periodu posle 1917. godine.

Međunacionalni (pogranični) sporovi preživeli su pad carizma u Rusiji.

Prodor Sovjetske armije i rasulo u vrhu režima dovelo je do prevrata avgusta 1944. godine u kome je svrgnut proosovinski i pronacistički režim a nova vlada pokušala je da iznuđenim prelaskom na stranu pobednika spasi što se spasiti može.

Događaji su bili slični onima koji su se odigrali septembra 1943. godine u Italiji i onima koji će se ubrzo odigrati septembra 1944. godine u Bugarskoj.

Kao i u ostalim zemljama „narodne demokratije“ komunisti su uz podršku Moskve u godinama koje su sledile uspeli da istisnu dobrano kompromitovane doratne građanske elite, da unište parlamentarizam, ukinu slobodu štampe i okupljanja, ukinu monarhiju i uspostave republiku sa jednopartijskim sistemom.

Na ekonomskom planu izvršena je nacionalizacija krupnog zemljoposeda, banaka, industrije i trgovine.

Zbog iznuđenog kopiranja sistema iz SSSR-a i prinudnog savezništva sa prvom zemljom socijalizma što je u rumunskim masama bilo i ostalo krajnje nepopularno i shvaćeno kao potčinjavanje Rusiji uz gubitak nacionalnog suvereniteta, zbog uvođenja prisilne kolektivizacije na selu, nacionalizacije i drugih mera – režim koji je zavladao od 1944. godine morao je potražiti načine da se masama prikaže koliko-toliko nezavisan od Moskve te da se emancipuje od kremaljskih mentora.

Zadatak nije bio lak i bio je dugoročan.

Kada je Tito sa rukovodstvom KPJ od 1948. godine poveo politiku koju su na Zapadu prozvali „nacionalni komunizam“ rumunski partijski vrh solidarisao se sa svim ostalim komunističkim partijama u osudi ovakvog odstupanja od „proleterskog internacionalizma“.

Međutim, u vrhovima rumunske komunističke partije teško je bilo naći iskrenog sledbenika kremaljske politike.

Rumunsko rukovodstvo konstantno je nastojalo da formalno ne napuštajući ugovorne i savezničke obaveze, pre svega u Varšavskom ugovoru i Savetu za uzajamnu ekonomsku pomoć, umanji i odstrani svaki sovjetski uticaj.

Upornim nastojanjima rumunski vrh pod Georgi Georgiju Dežom uspeo je da 1958. godine sve sovjetske vojne trupe budu povučene a 1964. godine Rumuniju su napustili i KGB „savetnici“.

Na poslednjem sastanku između Hruščova i Tita u Lenjingradu juna 1964. godine, domaćin se požalio na ponašanje rumunskog partijskog i državnog vrha koje sprovodi antisovjetsku kampanju.

Iako svestan da rumunski komunisti kopiraju Titovu politiku, Hruščov je naivno gajio nadu da će Titovim posredovanjem ova kampanja biti primirena.

Tito mu je maglovito odgovorio da će videti šta može sa drugovima uraditi.

Oktobra iste godine Nikita Sergejevič Hruščov je bio smenjen sa pozicije generalnog sekretara KP SS.

Na IX kongresu KP Rumunije 1965. godine kao naslednik Georgi Deža na najvišu partijsku funkciju izabran je Nikolae Čaušesku, ličnost koja će obeležiti narednih četvrt veka ove zemlje.

On se još više udaljio od politike Moskve, ugledao se u mnogo čemu na jugoslovenski primer, vodio je samostalniju međunarodnu politiku često suprotstavljenu Moskvi i Istočnom bloku, Rumunija je često iskakala iz zajedničkih spoljnopolitičkih smernica.

Uz Albaniju, to je bila jedina država VU koja nije učestvovala u slanju trupa u Čehoslovačku 1968. da intervenišu protiv tamošnjeg razvoja događaja koji je ozbiljno zapretio jedinstvu bloka.

Ipak, za razliku od NR Albanije koja je povodom ovoga i zvanično istupila iz VU, Čaušesku nije zbog geopolitičkog položaja Rumunije to smeo da učini.

Godinu dana pre toga, nakon petodnevnog rata na Bliskom istoku, sve su zemlje Istočnog bloka (kojima se neočekivano pridružila i SFRJ) proglasile prekid diplomatskih odnosa sa Izraelom ali Rumunije nije.

Svoje aktivnosti i obaveze unutar VU Rumunija je formalno održavala ali bez nekog poleta i oduševljenja, učestvovala je u vojnim vežbama i na sastancima ali je često po nizu strateških i konkretnih pitanja imala izdvojen stav koji je odudarao od ostalih članica.

Konačno, mada ne najmanje važno, rumunski sportisti su (baš kao i jugoslovenski) učestvovali na Olimpijadi 1984. godine u Los Anđelesu (SAD) iako su sve ostale zemlje socijalističkog lagera bojkotovale igre po komandi Kremlja a kao revanš na Zapadno bojkotovanje Olimpijade u Moskvi 1980. godine – bojkot proglašen zbog sovjetske intervencije u Avganistanu.

To su bila preganjanja i politički inati hladnog rata od kojih su trpeli u ovom slučaju sportisti koji nisu mogli da učestvuju na najprestižnijem svetskom takmičenju.

Ne može se sporiti da je Rumunija, kao i ostale zemlje socijalizma, doživela uspon industrijalizacije i uopšte širenja školstva i modernizacije.

Životni standard je rastao i do početka 80-ih godina kada je Čaušesku naredio akciju vraćanja stranih dugova, stanovništvo ove poljoprivredne zemlje u svakom slučaju nije gladovalo.

Na ekonomskom polju Rumunija je pod Čaušeskuom razvila sveobuhvatnu saradnju sa zapadnim zemljama pre svega sa Francuskom i Nemačkom.

Partnerstvo sa Francuskom ima korene u samom stvaranju rumunske nacije tokom XIX veka i težnji rumunskih nacionalnih intelektualaca koji su hteli da naciju „zakače“ za rimsko i uopšte romansko nasleđe te su tako njihovi filolozi stvarajući savremeni rumunski jezik u njega obilato ubacivali reči iz latinskog i francuskog jezika.

Rumunski jezik spada u grupu romanskih jezika a savremeni Rumuni vuku korene iz bar tri etnička supstrata: starog plemena Dačani, Rimljana koji su pokorili Dakiju i doseljenih slovenskih plemena.

Kod stvaranja moderne nacije pregaocima na tom polju najviše je imponovalo da (pre)naglase rimsko nasleđe te su tako i ime za naciju, državu i jezik izvukli iz imena Rim („Romania“).

Kulturne veze između Francuske i Rumunije i simpatije uvek su bile snažne.

Što se pak tiče dobrih odnosa sa SR Nemačkom kao industrijskom silom Evrope, oni su bili u dobroj meri trasirani brojnom nemačkom manjinom koja je živela u Rumuniji i koja je kao i ostale manjine (mađarska, srpska i hrvatska) uživala prava na školovanje na maternjem jeziku i izražavanje nacionalne kulture i samobitnosti.

Nemci se iz Rumunije posle okončanja rata za razliku od Čehoslovačke, Poljske i Jugoslavije nisu masovno iselili i prema njima režim nije preduzima naročitu represiju, osim one koja je bila primenjivana prema svima.

Iskoristivši rumunsku tražnju za kreditima i za poslovnim aranžmanima osobito u izvozu, zvanični Bon je uspeo da od bukureštanskih vlasti dobije pravo na dobrovoljno iseljenje svakog rumunskog državljanina-etničkog Nemca u SR Nemačku što su mnogi i iskoristili. Inače, kao i u drugom zemljama Istočnog bloka putovanje u inostranstvo a pogotovu iseljenje bili su podvrgnuti strogim restrikcijama.

Tako je u Rumuniji postojalo nekoliko kategorija pasoša: turistički („zeleni pasoš“) se mogao bez problema dobiti ali on je važio samo za socijalističke zemlje.

„Plavi pasoš“ koji je važio sa slobodno putovanje i na Zapad, retko se izdavao. O situaciji u Rumuniji pred pad Čaušeskua na stilski neobičan način piše nemačka nobelovka Herta Miler (na primer roman „Lisac je oduvek bio lovac“). Ona je i sama bila jedan od takvih iseljenika tokom 80-godina.

SUTRA: Nepotizam, bezakonje, krah privrednog sistema