List Danas, čitanka građanskog vaspitanja

Kao privatni preduzetnik sa već 10 godina radnog staža nije ni da sam bio bez para. Od kusura koji sam dobio u pekari, za 1,5 dinar kupio sam neke nove dnevne novine. Na naslovnici je pisalo Danas. I na kraju uredničkog uvodnika rečenica koju sam zapamtio:

„Krenuli smo u ovu avanturu sa uverenjem da za dobre novine nema lošeg vremena!“

A vreme devedestih ne da je bilo loše, nego je bilo zlo. I povratilo se. Zlo vreme ume da razvije prijateljstvo za ceo život. I tako se Danas i ja družimo već četvrt veka. Sa kratkom pauzom od 14. oktobra 1998. godine kada je tadašnja vlada suočena sa realnom pretnjom bombardovanjem Srbije, na koju je redakcija Danasa otrežnjujuće upozoravala, zabranila izlaženje ovih dnevnih novina na par meseci, a istom zabranom bili su obuhvaćeni i Naša Borba i Dnevni telegraf, zbog širenja defetizma, kako je pisalo u obrazloženju ove sramotne odluke Vlade Srbije.

Od prvog broja Danas nisu bile novine koje se čitaju. Bio je to dnevni list iz kog može i da se uči. Čitanka građanskog vaspitanja. Sa Danasom odavno nisam na vi. Manje smo prijatelji, više rod. Sa nekim drugima, sa kojima sam se družio devedesetih godina, sa nekima sa kojima sam počinjao dan, čije sam naslove citirao u kafićima, na slavama, na mitinzima, više nisam prijatelj.

Teško je u Srbiji opstati 25 godina na pravoj strani. Sa nekima bih se i dalje družio da nije bilo rafala iz heklera sa prigušivačem ispaljenih na Uskrs 11. aprila 1999. u haustoru Svetogorske ulice tokom NATO agresije na Srbiju. Svirepo i podmuklo ubistvo Slavka Ćuruvije najavili su tadašnji režimski mediji naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“, koji će ući u anale besramlja i nečoveštva.

Da bi slika zlog vremena i mraka koje je svojom prometejskom vatrom nade razgonila redakcija Danasa bila kompletna, ovom skandaloznom naslovu treba pridodati i zastrašujuću pretnju Aleksandra Vučića, tadašnjeg ministra informisanja a današnjeg predsednika Srpske napredne stranke, koji je poručio:

„Kad-tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf!“

Kako je rasla represija, jačalo je i moje prijateljstvo sa Danasom. Na represivni Zakon o informisanju, čija meta su između ostalog bile i ove dnevne novine, odgovorio sam tako što sam kupovao po deset brojeva Danasa i postavljao ih na stolove svog restorana brze hrane u Kruševcu. Za Danas je iz Kruševca u to vreme pisao moj prijatelj Miroljub Arsić DŽimi. Ni slutio nisam da ću i ja uskoro dobiti naslovnu stranu Danasa:

„Policija je u Kruševcu uhapsila jednog od članova Narodnog pokreta OTPOR!“

Ličnost dana u tom prvom broju Danasa bio je novi francuski premijer, Lionel Žospen, koga je 2002. godine nasledio Žan Pjer Rafarin. Ko još danas posle četvrt veka pamti te političare. A oni domaći koji su u to vreme bili na vlasti drmaju i danas i posle 25 godina.

Sećam se prve karikature neprevaziđenog Koraksa, priključili su se kasnije i mnogi drugi, da bi Danas postao još bolji. Nažalost neki od najboljih, poput Grujice Spasovića, na jedrima novinarske časti i profesionalnog dostojanstva otplovili su ka svetloj obali beskonačnosti, bacivši sidro u nebesku redakciju koja zastrašujuće brzo postaje sve brojnija.

Četvrtvekovno trajanje na istoj strani barikade i bedemu protiv primitivizma, nasilja, bahate osionosti i tabloidnog prostakluka, uzima svoj danak. Lagani lahor koji će pratiti razdragan poklič i gašenje četvrtvekovne rođendanske svećice na slavljeničkoj torti, siguran je znak da je dobri duh tih ljudi i dalje u redakciji Danasa. Da praznina ostala posle njih ne postane zjapeći ponor, postarale su se generacije i generacije hrabrih i čestitih novinara koji su svoje novinarsko pero i britku reč izoštrili kod najboljih. Oni će se postarati da Danas proslavi i pedeseti rođendan.

A na nama koji smo od čitalaca vesti u najboljim dnevnim novinama u Srbiji postali oni koji prave te vesti, jeste da učinimo sve što možemo da već sledeći rođendan i Danas i Srbija dočekaju u slobodi.
Srećno nam bilo!

Autor je predsednik IO Demokratske stranke