„Vidimo se u decembru 2030. godine“: Kadrovski i organizacioni problemi koji utiču na liste čekanja u zdravstvenom sistemu Srbije

Ističem da su posle 2012. godine učinjeni značajni pomaci u poboljšanju infrastrukture, kupovini savremene opreme/tehnologije, na uvođenju integrisanog zdravstvenog informacionog sistema i primeni inovativnih lekova. Primetno je da su potrošena ogromna finansijska sredstva, najčešće netransparentno i iz kredita, a neka i bez stručnog utemeljenja.

Međutim, promene koje zahtevaju znanje, iskustvo, nove ideje, bolju kontrolu utrošenih sredstava, uključenje većeg broja znalaca i institucija itd., nekako su ostale po strani, gotovo zaboravljene. Zato se kao čvrsta konstanta, od početka devedesetih godina prošlog veka, održavaju i umnožavaju brojni problemi u srpskom zdravstvu: slabi rezultati u oblasti promocije zdravlja i sprečavanja bolesti, neujednačeni ishodi lečenja, visoka smrtnost, nepovezanost pružalaca usluga, korupcija, politizacija zdravstva, višemesečno/višegodišnje čekanje na dijagnostičke procedure i lečenje. Pri tome, entuzijastično verujem da narodno zdravlje mnogo više zavisi od skladnog, usaglašenog, humanog odnosa između lekara i građana, utemeljenog na uzajamnom poverenju i poštovanju, nego od velelepnih bolnica i sofisticirane dijagnostike.

Ovom prilikom razmotriću samo tzv. liste čekanja za dijagnostičke procedure i lečenje koje su, izgleda, postale naša sudbina (lat. fatum). Jedno je sigurno, one su posledica suštinskih, ozbiljnih, zapostavljenih i objektivno teško rešivih problema u srpskom zdravstvu.

Trenutno, liste čekanja se koriste za sledeće medicinske intervencije i procedure koje nisu hitne: kompjuterizovanu tomografiju i magnetnu rezonanciju glave, vrata i kičmenog stuba, za dijagnostičku koronarografiju i/ili kateterizaciju srca, za revaksularizaciju miokarda, za ugradnju veštačkog srca i kardioverter defibrilatora, za implantaciju veštačkih valvula, za ugrađivanje graftova od veštačkog materijala i endovaskularnih graft-proteza, za ugradnju endoproteza kuka i kolena, ugradnju osteosintetskog materijala i intrumentalnu segmentalnu korekciju deformiteta kičmenog stuba kod dece, oftalmološke operacije katarakte i ugradnje sočiva. Lista se dosta revnosno ažurira, promenljiva je i sadrži više desetina hiljada pacijenata, a zakazivanje doseže do kraja decembra 2030. godine. Primetna je, verovatno zbog stručnog rejtinga, značajno veća opterećenost pojedinih zdravstvenih ustanova, npr. Instituta za ortopedsko-hirurške bolesti „Banjica“ (na ugradnju endoproteze kolena čeka preko 6.740 bolesnika) ili Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ (npr. na koronarografiju srca čeka skoro 840 bolesnika).

S medicinske i etičke strane neprihvatljivo je dugo čekanje na zakazane dijagnostičke procedure i operacije. Ne zaboravimo, u oklevanju i čekanju kriju se brojne i raznolike opasnosti za bolesnike. Ili preciznije rečeno, ovo znači da će mnogima biti redukovan kvalitet života, mnogima će životni vek biti značajno skraćen, porodice obolelih će biti mnogostruko uskraćene, a troškovi RFZO će biti, u krajnjoj instanci, uvećani.

Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO), na svom zvaničnom sajtu, postajanje liste objašnjava činjenicom da se radi o „skupim medicinskinim procedurama i intervencijama u uslovima rada sa ograničenim finansijskim sredstvima“. Sa listama čekanja RFZO želi da „uvede red u pružanju gore navedenih usluga“, kao i da se pod „jednakim uslovima i ravnopravno obezbede zdravstvene usluge i racionalno koristila raspoloživa sredstva“. Sva ova obrazloženja su (ekonomski) prihvatljiva, ali suštinski pojednostvljuju i ne rešavaju problem. Nažalost, ovakva rešenja dozvoljava „Zakon o zdravstvenom osiguranju“, član 52: „Ukoliko se sadržaj i obim prava na zdravstvenu zaštitu obuhvaćenog obaveznim zdravstvenim osiguranjem, utvrđenih u skladu sa ovim zakonom i propisima donetim za sprovođenje ovog zakona, ne može ostvariti usled nedovoljno ostvarenih prihoda Republičkog fonda, odnosno usled drugih posebnih okolnosti, Vlada može doneti akt kojim će se utvrditi prioriteti u obezbeđivanju i sprovođenju zdravstvene zaštite.“ Medicinski i etički neprihvatljivo zakonsko rešenje!

U realnom životu, decenijama u našoj zemlji opstaje ogroman raskorak između zakonom zagarantovanih prava osiguranika i finansijskog izdvajanja iz javnih izvora. Ukoliko zemlje EU u proseku odvajaju sedam puta više finansijskih sredstava po glavi stanovnika od Srbije, a Norveška čak 17 puta, a za njih se ne može reći da su neodgovorni i rasipinici, onda je jasno da je Srbija u velikom problemu kada je u pitanju finansiranje zdravstva. Ovako niska javna izdvajanja za zdravstvo u Srbiji nisu (realno) dovoljna da se obezbedi savremena, kvalitetna i efikasna zdravstvena zaštita. Zato znatan broj osiguranika odlaskom kod privatnog lekara, u privatnu laboratoriju ili kupovinom lekova dodatno finansiraju svoju zdravstvenu zaštitu, i to je u 2023.godini iznosilo čak 42 odsto od ukupne zdravstvene potrošnje u Srbiji. Izdvajanje iznad 20 odsto govori da je zdravstveni sistem u ozbiljnom problemu.

Sve ovo je posledica suštinskog nerazumevanja da zdravstvena zaštita nije oblik potrošnje već najbolja investicija u ostvarivanju sveukupnog razvoja društva. Zdravlje stanovništva je strateški (nacionalni) resurs svake odgovorne i napredne države.

Nedovoljno izdvajanje za zdravstveni sistem možemo smatrati jednim od bitnih razloga za postojeće liste čekanja, ali je to daleko od kompletne istine. Naime, postoje još dve velike grupe problema koji utiču na ogromnu listu čekanja:

Prvo, veliki priliv bolesnika, iz različitih razloga, koje zdravstveni sistem Srbije ne može blagovremeno da medicinski zbrine, odnosno reši i,

Drugo, uzroke postojeće situacije traba tražiti i u manjku kompetentnih/edukovanih zdravstvenih radnika, nedostatku prostora i savremene opreme, krizi rukovođenja i u lošoj organizaciji zdravstvene službe.

Zašto imamo veliki broj bolesnika koji zahtevaju dijagnostiku i lečenje?

* U tekućem vremenu, a posebno u narednim decenijama treba očekivati sve veću zastupljenost starije populacije sa brojnim akutnim i hroničnim zdravstvenim problemima. To će zahtevati sve veće angažovanje zdravstvenih radnike i značajnije finansijske troškove. Analize Evropske komisije dokazuju da se posle 55 godine života značajno povećavaju zdravstveni izdaci po glavi stanovnika. Činjenica je da 23 odsto stanovnika EU, uzrasta od 55 do 59.godina, imaju višestruka oboljenja, dok je taj procenat kod osoba starijih od 70 godina skoro 55 odsto. Shvatimo ozbiljno činjenicu da je udeo lica starosti iznad 65 godina u Srbiji porastao sa 17,4 odsto ( 2011 god.) na 22,1 odsto ( 2022.god.) opšte populacije.

* Decenijama postoji neprihvatljiva, stručno neopravdana supremacija kurativne medicine (medicine koja leči) nad preventivnom medicinom (epidemiologija, higijena, socijalna medicina, medicina rada itd), a koja odlaže ili sprečava pojavu određenih bolesti.

* Ne smemo izgubiti iz vida da su danas masovne nezarazne bolesti, koje su manje-više preventabilne, uzrok smrtnog ishoda kod preko 85 odsto bolesnika u Srbiji. Takođe, vise od jedne trećine zdravstvenih problema može biti direktno povezano sa faktorima životne ili radne sredine.

Faktori rizika kao što su gojaznost (21,1 odsto odraslih stanovnika Srbije), nepravilna ishrana, pušenje cigareta (34,7 odsto stanovnika Srbije) , nedovoljna fizička aktivnost, stres, zloupotreba alkohola (14 odsto odraslih stanovnika Srbije) i psihoaktivnih supstanci, posle dužeg vremenskog perioda, dovode do brojnih oboljenja sa teškim zdravstvenim, socijalnim i ekonomskim posledicama.

Zato ističem neprocenjiv značaj lekara primarne zdravstvene zaštite (tzv. izabranih lekara) i centara za promociju zdravlja pri institutima za javno zdravlje. Međutim, pretrpani tekućim birokratskim obavezama, sa težištem rada na dijagnostici i lečenju, lekari nedovoljno pažnje i vremena posvećuju edukaciji stanovništva i oživotvorenju preventivnih mera u svakodnevnom životu.

Zbog toga, na nivou primarne zdravstvene zaštite treba pomeriti težište rada ka preventivnoj medicini i ranom lečenju, uz značajno smanjenje obaveznih pregleda na 26 tokom radnog vremena. Konkretno, na dnevnom nivou, lekar mora da ima od 10 do 15 odsto preventivnih pregleda.

* Banjska i klimatska mesta, sa banjsko-klimatskim lečilištem (BKL), kao novom zdravstvenom ustanovom, predstavljaju važan strateški resurs naše države. BKL bi zauzela značajno mesto u životu savremenog čoveka i postala bi mesta za promociju zdravlja, prevenciju, lečenje, rehabilitaciju, oporavak i rekreaciju osiguranika. Znači, u BKL bi dominantno dolazili zdravi osiguranici da provere i očuvaju zdravlje. Međutim, nestručno i neadekvatno korišćenje prirodnih lekovitih činilaca (odsustvo stručnih programa i nadzora) dovodi do nedovoljne medicinske i ekonomske valorizacije „poklonjenih“ resursa.

* Zbog zapostavljene edukacije stanovništva proteklih decenija, zdravstvena pismenost stanovništva je krajnje insuficijentna. Zato je neophodna organizovana, stručna i promišljena edukacija koja bi se realizovala kroz koordinisani rad sistema obrazovanja, zdravstvenog sistema, odgovornih medija, nevladinih organizacija, različitih udruženja (npr. Srpsko lekarsko društvo, Crveni krst, udruženje pacijenata) itd. Radi se o najjednostavnijem i najjeftinijem načinu da se značajno smanji broj novoobolelih.

* Veoma je bitno, ako ne i presudno, da neophodnu odgovornost za svoje zdravlje ponesu i svi građani ove zemlje. Bitna karika u zdravstvenoj zaštiti je edukovano stanovništvo, naoružano empatijom i tolerancijom, koje veruje zdravstvenim radnicima i sistemu i koje se kreće u jasno i dobro zacrtanom koordinatnom sistemu preventivnih i protivepidemijskih mera. Podsetimo da član 15 „Zakona o zdravstvenoj zaštiti RS“ jasno ističe obavezu građana: „Pojedinac je dužan da čuva sopstveno zdravlje, zdravlje drugih ljudi,..“.

Kadrovski i organizacioni problemi u zdravstvenom sistemu Srbije koji utiču na liste čekanja

* Glavni uzrok dugih lista čekanja vidim u nedostatku prostora (npr. operacionih sala), u nedostatku savremene opreme i, pre svega, u malom broju edukovanih/kompetentnih zdravstvenih radnika.

Imamo znatno manji broj zaposlenih zdravstvenih radnika na sto hiljada stanovnika u odnosu na EU. Podatak da u Srbiji ima skoro 1.800 specijalista manje nego pre deset godina (2011-2021) ubedljivo govori o nedostatku najstručnijeg kadra koji, u suštini, nosi i razvija zdravstveni sistem. Posebno zabrinjava podatak da će, u narednim godinama, značajan broj (najiskusnijih) lekara otići u penziju – oko 1/3 lekara u Srbiji je starija od 55 godina.

Zato pod hitno, treba ukinuti „Odluku o zabrani zasnivanja radnog odnosa radi popunjavanja slobodnih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava“ iz 2013. godine, čije je trajanje, nažalost, produženo ove godine. Kadrovska politika u zdravstvu mora biti dugoročna, promišljena, planska, stručno i etički utemeljena, a ne omeđena birokratskim, kratkovidim i kontraproduktivnim odlukama.

* Ukoliko se uspostavi pravi sistem vrednovanja i nagrađivanja, koji ističe važnost i značaj zdravstvenih radnika za celokupno društvo, usporiće se ili zaustaviti masovni odlazak lekara i medicinskih sestara iz državnog zdravstva u inostranstvo, privatni zdravstveni sistem, farmaceutske kuće, agencije za posredovanje u kliničkim studijama itd. Izuzetno dobro plaćeni zdravstveni radnici ne bi imali pravo na dopunski rad, tako da bi njihovo znanje, veštine, energija, vreme i posvećenost poslu bila maksimalno iskorišćena tokom redovnog radnog vremena.

* Evidentna je neujednačenost u dostupnosti i pristupačnosti zdravstvene službe u Srbiji. Zato je potrebno stalno preispitivanje faktora vezanih za teritorijalnu i vremensku dostupnost zdravstvenoj službi/ustanovi, kao i kapacitete zdravstvene službe/ustanove kako bi odgovorili na zahteve i potrebe građana za različitim oblicima zdravstvene zaštite. Zdravstvene ustanove moraju biti ravnomerno tehnički (oprema, prostor) i tehnološki (kadar, procedure) osposobljene za pružanje adekvatnih usluga na svim nivoima. Mora da se ustanovi održiva i smislena podela rada među zdravstvenim ustanovama i zdravstvenim radnicima na svim nivoima zdravstvene zaštite. Uvođenje dvosmenskog rada na sekundarnom i tercijarnom nivou zdravstvene zaštite, gde je to opravdano i moguće, značajno bi smanjilo liste čekanja.

Tekući problem da se lekari, posle specijalističkog ispita, ne vraćaju u matičnu kuću treba, iz medicinskih i etičkih razloga, zakonski onemogućiti na neko vreme. Rad u manjim sredinama treba posebno finansijski stimulisati.

* Na nivo primarne, sekundarne i tercijarne zdravstvene zaštite ističe se i problem postojanja i razvoja tri potpuno samostalna i paralelna zdravstvena sistema (državnog, privatnog i vojnog), i to u jednoj maloj i siromašnoj državi, što nema svoje ni stručno ni ekonomsko pokriće. Zato se moraju definisati pravci komplementarnog razvoja državnog, privatnog i vojnog zdravstva sa postepenim, planskim, selektivnim i promišljenim uključivanjem privatnih i vojnih lekara u jedinstveni zdravstveni sistem Srbije. Ovo će omogućiti osiguraniku, da sa zdravstvenom knjižicom slobodno bira gde će biti ispitivan i lečen. Naravno, cene usluga u privatnom i vojnom zdravstvu moraju biti predmet razgovora i dogovora sa RFZO, odnosno moraju se prilagoditi (ojačanim) finasijskim mogućnostima Fonda.

Trenutno, u odnosu na ukupan broj pruženih zdravstvenih usluga u Srbiji, učešće privatnog zdravstva je posebno značajno u oblastima stomatološke zdravstvene zaštite (preko 82 odsto), zdravstvene zaštite žena (preko 67 odsto), zdravstvene zaštite dece (preko 37 odsto). Formiranjem jedinstvenog zdravstvenog sistema Srbije, ovi procenti će biti značajni i u drugim oblastima humane medicine, što bi skratilo postojeću liste čekanja.

Autor je profesor, narodni poslanik i predsednik odbora za zdravstvo Srbija centar (Srce)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.