Litijske zore i naše pare

Srpska, Srpske pravoslavne crkve i proruska – od čega ne odustaju srpski nacionalisti i politički stratezi Moskve ili će biti suverena građanska država uključena u evroatlantske i druge zapadne integracije, čemu uz nesporne prethodne grehe stremi vlast u Podgorici.

Na strani prosrpsko-proruskog bloka kojeg predvodi Mitropolija crnogorsko-primorska SPC (MCP) na čelu sa Amfilohijem Radovićem praćena tamošnjim prosrpskim strankama i lobistima, beogradski su i banjalučki ne samo režimi sa svim propagandnim resursima (može li bez Milorada Dodika i nacionalističkih intelektualaca, kad je reč o srbovanju, išta proći) i Moskva, kojoj što gore, to bolje stanje u regionu najviše odgovara na čemu sistematski radi.

Valjda u sklopu tog sukoba (‘litijske zore’, rekli bi srpski kleronacionalisti) Poreska uprava Crne Gore obznanila je da MCP državi Crnoj Gori duguje više miliona evra poreskog duga, upozorivši da će dug – ako ne bude plaćen – namiren ne verskim objektima, nego sa poslovnih računa ili komercijalnih nekretnina mitropolije koje se nalaze, kako je rečeno, na atraktivnim lokacijama.

Na odgovor militantnog mitropolita okuraženog ‘litijskom zorom’ nije trebalo dugo čekati. Mitropolit je tvrdnje Poreske uprave nazvao monstruoznim lažima, dodajući aktuelnom odmeravanju snaga sa svetovnom crnogorskom vlasti dodatni sadržaj.

Ne ulazeći u detalje poreskog duga MCP državi u kojoj deluje i posluje, da je Srbija iole ozbiljna država a mi odgovorni građani ovde bi nas interesovalo prvenstveno nešto drugo – kršenje zakona i prekoračenje nadležnosti predsednika Srbije Vučića bahaćenjem parama poreskih obveznika.

Odmah po saznanju za poreski dug MCP, Vučić je ponudio da Srbija plati sva njezina dugovanja drugoj državi, na račun poreskih obveznika Srbije od kojih mnogi ne mogu da sastave kraj sa krajem. Nije dovoljno što je u Srbiji SPC oslobođena plaćanja poreskih obaveza, nego poreski obveznici treba da plaćaju crkvene dugove nastale u drugim državama.

To što je Vučić odmah ponudio pare građana Srbije zavlačenjem ruku u državni budžet nije mu prvina, nego je postalo pravilo.

Malo, malo pa – po kriterijumu nekontrolisanog populističkog vlastodršca – nekom nerazgovetno jel’ da pomaže što u Dodikovom paradržavnom zabranu (u kojem je visoki kriminal bez ikakvih posledica upropastio tri banke), što probranim patriotama – njegovim marionetama – na Kosovu, što drugoj naravno probranoj braći u regionu ne upućujući ih na demokratsku integracije u društva u kojima žive, nego pothranjujući njihovu ulogu produžene ruke srpskog nacionalizma u sredinama gde žive.

Ta samovolja rečit je znak u kakvom društvu i državi živimo.

U aktuelnom slučaju potpuno je nebitno što mu je cinični Amfilohije zahvalio na ponuđenoj pomoći upućujući Vučića da ponuđenu pomoć do zadnjeg dinara da stradalnom Kosovu (nadoknadiće to mitropolit iz naših džepova na druge načine, bez brige, ovde se SPC ni u čemu ne odbija niti ko kontroliše kako u hedonizam ogrezli njeni oci troše naše pare).

Niko naravno ne kontroliše ni Vučićevo zavlačenje ruku u budžet Srbije, jer nema te institucije ma koliko da je nominalno nadležna koja bi se na to usudila.

Autor je kolumnista Autonomije iz Novog Sada