Litijum – belo zlato za grobnicu Srbije

Električna vozila napajaju se litijum-jonskim baterijama koje će do 2030. godine činiti do 60 odsto prodaje novih automobila.

Litijum-jonske baterije se navode kao ideal prvog reda za skladištenje energije za niz „punjivih potrošačkih proizvoda“.

Na litijum najviše računa proizvođač automobila Tesla, čiji model baterija (Tesla C) koristi 12 kilograma litijuma.

Potražnja za litijumom kao novim belim zlatom predstavlja korak ka prelasku na obnovljive izvore energije.

No, kao i svaki prirodni resurs i litijum je oskudan, te su njegova nalazišta i eksploatacija ograničeni na mali broj država.

„Litijumski trougao proizvođača“ obuhvata Argentinu, Boliviju i Čile koje čine 75 procenata svetskih rezervi.

Rezerve litijuma su pronađene i na brdovitom Balkanu, u maloj Srbiji, čija vlast, sklona korupciji i traganju za rentom, ubeđuje narod da je litijum nafta 21. veka i da Srbija mora da iskoristi istorijsku šansu i postane nova Norveška.

Aleksandar Vučić u litijumu vidi budućnost Srbije i sebi ne može da oprosti ukidanje projekta rudarenja litijuma, za koje su bile zainteresovane prema njegovim rečima „najmanje dve zapadne službe koje su želele da spreče razvoj srpske države“.

Ponovo narativ o neprijatelju i dihotomija mi – oni.

Ana Brnabić kao najgrlatija pristalaca projekta Jadar (za koji tvrdi da je ukinut samo da se ne bi lomila kičma Aleksandru Vučiću) ide korak dalje u svojim ekonomskim fantazmagorijama, navodeći da će Srbija u narednom veku da bude evropski lider.

Dotična kategorički tvrdi da od rudarenja litijuma može da se napravi penzioni fond.

Možda bi mogao da se napravi penzioni fond kada se naprednjački funkcioneri ne bi odevali po ultima moda skupocenim standardima, ne bi kupovali luksuzne nepokretnosti na betoniranom Zlatiboru, penthause u Beogradu, hacijende na Mediteranu, kada ne bi slavili svoje jubileje u Veneciji i kada ne bi koristili off shore zone za skladištenje svog bogatstva.

Penzioni fond je odavno mogao da bude osnovan da građani nisu pokradeni i da su resursi valjano usmereni na projekte od društvenog značaja.

Prema tome, nedomaćini i raspikuće koji su dovedeni da namerno unište sva nacionalna bogatstva, obučeni u plašt lažnog nacionalizma, ne mogu preko noći da postanu alhemičari koji će od rudarenja litijuma da naprave ekonomsku oazu.

Ovaj skaredni režim je jedino sposoban da od litijuma kao belog zlata Srbije napravi krvave dijamante Afrike, od kog će koristi da ima jedino ozloglašeni Rio Tinto kao koruptor (koji će uz to i da dobije subvencije) i naravno naprednjački kleptokratski kružok.

Ovo je najizgledniji scenario budući da Rio Tinto ima lošu poslovnu i ekološku reputaciju na svim meridijanima.

Ova kompanija je uništila aboridžinske pećine stare 46.000 godina, rečnu dolinu u Papua Novoj Gvineji, nanela enormnu ekološku štetu u Indoneziji, uništila biodiverzitet u pustinji Gobi i na Madagaskaru.

Podsetiću čitalački auditorijum da se protiv kompanije Rio Tinto neretko donose osuđujuće presude zbog podmićivanja javnih funkcionera u državama u kojima su otkrivena nalazišta litijuma. Pametnom dosta.

Rečju, gde kod je kročio, Rio Tinto je bio kao peti jahač apokalipse.

Na osnovu čega onda vlast ubeđuje građane da će Srbija imati ekskluzivan tretman i da će kopanje litujuma da bude ekološki održivo?

Da li će nam Nemci biti garanti da će Rio Tinto da doživi ekološku iluminaciju?

Neće, jer se nemačka zainteresovanost za kopanje litijuma ogleda u korišćenju same sirovine i u proizvodnji baterija za nemačku automobilsku industriju.

Ovaj režim nema ni minimalni ekološki senzibilitet ni patriotska osećanja.

Naprednjačka vlast je ekološki apsolutno nesvesna, o čemu svedoči i visina rudne rente koja je u Srbiji na samom evropskom začelju.

Ozbiljne studije domaćih stručnjaka koji su ceo svoj radni vek proveli izučavajući ovu temu, jednoglasni su u mišljenju da će rudarenje litujuma dovesti do zagađenja voda, devastacije zemljišta, zvučnih zagađenja, poremećaja flore i faune i stvaranja efekta staklene bašte.

Finalna posledica svega navedenog ogledaće se u narušavanju zdravlja ljudi, bolestima i umiranju. Ukratko, rudarenje litijuma napraviće od Srbije grobnicu i to ne samo u dolini Jadra već i mnogo šire.

Sporadični slučajevi idu u prilog ovoj nemiloj viziji i kao opomenu navela bih slučaj gospodina Cvetka Jovanovića iz Lukovca kod Valjeva koji je zbog istraživanja bora i litijuma (ne kopanja, nota bene) firme „Evrolitijum Balkan“ oboleo usled zagađenja vode iz bunara, a da pritom nije imao ni saznanja da je voda zagađena. Kroz ovaj primer ilustruje se sva nebriga i ravnodušnost vlasti prema zdravlju običnog građanina.

U prethodnom broju nedeljnika Radar istaknuto je da postoji mogućnost da se litijum rudari i bez izjašnjavanja građana na referendumu. Referendum u Srbiji odavno nije istinski instrument neposredne demokratije.

U slučaju održavanja referenduma pitanje je kako bi bilo formulisano referendumsko pitanje, ko bi brojao glasove i ko bi imao pravo da se izjašnjava.

Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi poziva na shodnu primenu Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, koji je hitno i nekritički izmenjen zbog održavanja junskih izbora.

Vrtimo se u začaranom pravnom krugu u kom su po inerciji građani gubitnici.

Trpilo građana puca, što se moglo videti i na vidovdanskom „litijumčašću“ u Loznici, gde su se mogli čuti poruke da se na sledeće okupljanje dođe bez dece, sa motkama.

Izgledno je da ekološki patriotizam može da bude okosnica novog Načertanija i pokretački duh sveopšteg građanskog bunta i revolucionarnog etosa. Litijum no pasaran!

Autorka je narodna poslanica, Srbija centar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.