Litijum i litijumske baterije – šta još nije rečeno?

Po svojoj primeni u prošlosti se nije ubrajao u u grupu najvažnijih.

Koristio se u proizvodnji stakla i keramičkih proizvoda, posebno onih koji su otporni na toplotu.

Poznata su bila i litijumska maziva i litijumski aditivi u proizvodnji gvožđa, čelika i aluminijuma. U ljudskom organizmu se nalazi u vrlo malim količinama bez značajnijih bioloških funkcija.

Međutim, ovaj metal, odnosno neka jedinjenja ovog metala, izlaze iz senke onog momenta kada se otkrivaju litijum-metalne i litijum-jonske baterije.

U vremenima kada se toliko govori o klimatskim promenama izazvanim globalnim zagrevanjem troposferskog dela atmosfere, odnosno efektom staklene bašte i prekomernom emisijom ugljen-dioksida, litijumske baterije se promovišu u najvažnijijeg ekološkog čuvara, „spasioca sveta“ ili čuvara naše planete Zemlje.

Ali, da li je sve baš tako? Da li sa litijumom uistinu spasavamo Zemlju i produžavamo opstanak naše civilizacije na njoj? Drugim rečima, da li sa litijumskim baterijama značajno smanjujemo zagađenje i štitimo našu životnu sredinu?

Prvo, dobijanje litijuma, odnosno litijum-karbonata, je proces koji podrazumeva otvaranje rudnika velikog gabarita.

Nakon koncentrovanja minerala koji je bogat litijumom (na primer, jadarit, silikatni mineral natrijuma, bora i litijuma), sledi veoma rizičan postupak dobijanja litijum-karbonata, uz upotrebu agresivne sumporne kiseline i velike količine vode.

Iza svega ostaje jalovište u kome su koncentrovana mnoga druga jedinjenja, od kojih su neka, najverovatnije, i vrlo toksična.

Teško je sve ovo izvesti a da se ne ugrozi životna sredina sa svojim ekosistemima na jednom velikom geografskom području.

Međutim, u interpretaciji odnosa litijumskih baterija i životne sredine navedeno predstavlja samo početak.

Naime, litijum-jonske baterije su samo baterije koje moraju da se pune.

Ako su u pitanju automobili, one su zamena za motore sa unutrašnjim sagorevanjem.

Ti motori su koristili i koriste naftu, a litijum-jonske baterije, koriste električnu energiju.

Odgovor na pitanje u kolikoj meri litijum-jonske baterije štite životnu sredinu, dobija se kada se racionalno razmotri pitanje u kolikoj meri proizvodnja električne energije danas primenjivanim postupcima i metodama doprinosi zagađenju planete.

U kolikoj meri termoelektrane zagađuju životnu sredinu najbolje se vidi i oseća na primeru obrenovačke termoelektrane i zagađenja vazduha nad Beogradom u zimskim mesecima. Sumpor-dioksid koji se emituje iz termolektrana je uzročnik toksičnih i smrtonosnih PM čestica.

Ako se tome doda devastacija ogromne površine plodnih kolubarskih poljana radi dobijanja lignita, i negativni uticaj pepelišta u Obrenovcu sa potencijalno visokim koncentracijama radionukleotida, lako se zaključuje da su termoelektrane veliki zagađivači životne sredine.

S druge strane, hidrocentrale sa svojim vodenim akumulacijama su samo na prvi pogled svojevrsni ekološki biser.

Međutim, kada se se ima u vidu u kolikoj meri područje koje zahvata vodena akumulacija velikog gabarita trajno promeni izvorni reljef i u kolikoj meri promeni mikroklimu, „ekološki biser“ gubi tako lepu odrednicu i transformiše se u „ekološkog agresora“.

Atraktivne vetroparkove samo lakoverni mogu svrstati u kategoriju bezopasnih. Uvek treba imati u vidu da tamo gde se oni postave, staje život. Zbog buke i potpuno poremećenih tokova vazdušnih struja, sve ono živo što je na tom prostoru obitavalo potražiće utočište na nekom drugom mestu.

Nuklearnu energiju samo cinici mogu da svrstaju u ekološke čuvare.

Možda su to u onim državama koje izvoze svoj nuklearni otpad. Ali šta da kažu one države koji taj isti otpad uvoze?

Ili, dovoljno je setiti se aprila meseca 1986. godine i černobiljske katastrofe i na desetine hiljada nastradalih građana tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Doprinos smanjenju zagađenja planete predstavljalo bi otkriće novih postupaka za dobijanje električne energije.

Dosta se radi na bioobnovljivim izvorima energije, sve je popularnija eksploatacija sunčeve energije, a tu je i pitanje da li može vodonik da se efikasno dobija elektrolitičkim postupcima iz vode.

Ta i druga slična pitanja su od interesa. Proizvodnja litijum-jonskih baterija, koje su samo konzument električne energije koja se dobija na opisane, ekohemijski štetne načine, svakako ne predstavlja istinski doprinos zaštiti životne sredine.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.