„Dragi Bog da siđe…“: Strah od litijuma, neodgovorna opozicija i arogantna vlast

Kako kod pitanja iskopavanja u litijuma u Srbiji ne pomaže bukadžijstvo, čak ni onaj ko je iznad prosečno informisan ne može lako doći do racionalnog stava za ili protiv projekta Jadar.

Kada sa jedne strane imate režim poznatog korupciono-kriminalnog karaktera, a s druge deo opozicije i aktivista, izuzimajući tu meštane ugroženog područja, kao i deo stručne javnosti koji iznose bombastične poluistine o posledicama projekta Jadar, običan čovek ostaje zbunjen i uplašen.

U nedostatku racionalnih argumenata dolazi do duplog straha – strah od ekološke katastrofe i strah da ćemo zaista propustiti razvojnu šansu.

Vlast ne pokazuje dovoljnu odgovornost kako bi strah odagnala i umesto toga nastavlja sa dosadašnjom praksom i arogantno se obračunava sa kritičarima litijuma, a oni strah dodatno začinjavaju pominjući genocid, sumporne kiše…

Režimu Njega Jednoga vraćaju se sva nepočitinstva, sve ono ubijanje dijaloga zarad sprovođenja populističke politike. Uništili su sve temelje društva, stvorili rovoske podele, argumente zamenili hajkom i sada im se to kao bumerang vraća.

Takva atmosfera im je omogućila i da mnoge projekte sprovedu bez javne rasprave, uz fantomke – na bezobarzno.

No, pitanje jadarita pokazalo se kao nešto što se ne da sprovesti na taj način. Da nije još jedna Savamala.

Vlast je to, čini se, nakon protesta i, vreme je pokazalo, privremenog stavljanja tačke na projekat Jadar shvatila, pa je predsednik predano uticao na javno mnjenje govoreći mesecima kako je ispao budala po ovom pitanju kada je podlegao pritisku masovnih uličnih demonstracija.

U ovoj atmosferi da i sam „dragi Bog“, kojeg je nemački kancelar Šolc prilikom posete pominjao, siđe s nebesa i da garancije da će se litijum kopati tako da se ne zagadi životna sredina malo ko bi mu poveravao, a kamoli da poveruje nakon dolaska kancelara.

Imajući u vidu da će se ova ruda kopati i u Portugalu, i to, kako je u razgovoru za N1 naveo njihov šef odeljenja nacionalne laboratorije, u površinskim kopovima, a ne podzemnim kao u Srbiji, te je rizik od zagađenja manji, ali i u Češkoj, Finskoj, Francuskoj, jasno da će se Zelena agenda, čiji je litijum sastavni deo, nastaviti sa ili bez našeg litijuma.

Kako piše Nemanja Rujević za Vreme u sklopu Zelene agende predviđeno je da automobili idu na litijumske baterija, a kako Nemci u tome kaskaju za Amerikancima i pre svega Kinezima, hitno im je potreban litijum. I kopaće ga i kod sebe.

A to što će litijum ići u Nemačku, a ne u Kinu, može biti svojevsrsna garancija – jer teško da bi nemačka strana sarađivala sa kompanijom koja krši radnička prava ili zagađuje životnu sredinu. Takođe potpredsednik Evropske komisije Šoščević tokom posete je naveo da svaka baterija koja se plasira u Evropsku uniju mora da poseduje digitalni pasoš, gde je jasno napisano koji je ugljenični otisak, odakle su došle strateške sirovine, da li su ispoštovani ekološki i socijalni standardi ili da li će se reciklirati ta baterija.

Opozicione grupacije koje neodgovorno pominju građanski rat i sukobe, bolje bi bilo da svoje kritike usmere na to da ono što je deo Memoranduma, ali i usmenih garancija Šolca, Šoščevića i predsednika Srbije, postane deo obavezujućih pravnih dokumenata. I tu ne mislim samo na ekološke standarde, nego i na to da čitav lanac proizvodnje bude u Srbiji, da Srbija dobije fabrike katoda i baterija, i da 87 odsto sirovine ostane u Srbiji, sve o čemu je bilo reči od ovog trojca.

Jer kada s radi o briselskim birokratama, režimu Njega Jednoga i multinacionalnoj kompaniji nema prostora za verovanje na reč.

Ako i samo ako to bude ispunjeno – racionalni argumenti protiv rudnika litijuma se gube. Oni koji i pored toga, i tu opet izostavljam meštane, bivaju protiv iskopavanja litijuma kao takvog, biće jasno da nemaju protiv rudarenja litijuma, nego rudarenja kao takvog, što je već ekstrem.

Predstoje nam odgovori na pitanja šta će biti sa jalovištima, da li je rudnik litijuma potreban i drugim delovima Srbije, da li od Srbije treba napraviti rudarsku zemlju ili se treba okrenuti ulaganju u znanja, kreativnost, inovacije i da li nam rudnik litijuma u Jadru može omogućiti novac koji bi se dalje ulagao u ove oblasti. A tu nije dovoljno reći da je litijum „srpska nafta“ ili „smrt Srbije“, pa odgovornost pre svega snosi režim Njega Jednoga, ali i oni koji se nalaze sa njemu politički suprotne strane.

Sve to iziskuje hladne glave, racionalne i stručne rasprave o tome kako da izgradimo društvo, na kojim vrednostima, šta su nam prioriteti i kuda želimo kao država da idemo. Biće litijuma i posle litijuma, proći će ova raskrsnica za našu državu, na čijoj je sredini znak Rio Tinta, ovako ili onako, a sve naše mane će ostati. I tako do naredne raskrsnice, osim ako se s populističkim narativima ne prestane.

Autor je novinar Danasa.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.