Ljotić i poslednja „štafeta mladosti“

Sećam se, a i mnogi drugi bi trebalo da se sećaju pokušaja jedne podvale u pripremi poslednje „štafete mladosti“ (mislim da to beše 1988) koja je po planu trebala da krene iz Slovenije.

Slovenci su se pre toga izjasnili da je dalje besmisleno praviti te spektakle, ali svejedno, po „ključu“ ih je dopalo da štafeta od njih krene, a to je značilo prepustiti im da smisle programski koncept i dizajn štafete, plakata i drugih pratećih sadržaja.

Tako su štafetu izveli gabaritnom da praktično nije mogla da bude nošena, pogotovu ne trčeći, dok je plakat bio plagiran iz vremena nemačkog nacizma.

Zapravo se radilo o mišićavom atleti, koji treba da simbolizuje snagu, homogenost i tako to.

Ova podvala, bezobrazluk ili kako god to nazvali, meni lično skrenulo je tada pažnju da su u totalitarnim režimima, bez obzira na ideološki kontekst, ikonografija i simbolika izuzetno slični i često identični.

Šta su zapravo sletovi do odraz totalitarizma, koji možemo da pratimo u istoriji 20. i 21. veka, na primer od jugoslovenskih sletova u vreme kraljevine, nacističkih sletova iz vremena Musolinija i Hitlera, sletova u Titovoj Jugoslaviji i konačno sletova koji se danas priređuju u Severnoj Koreji.

Šta su koračnice do slične muzičke teme i gotovo isti akordi, sa prilagođenim tekstovima kontekstu režima i kulta ličnosti.

Deveti maj 1945. je istorijski datum pobede nad fašizmom. Danas posle toliko decenija, tranzicija i stasavanja tri generacija u ozbiljnu zrelost, došlo je do, blago rečeno, astigmatičnog pogleda na taj značajan trenutak u istoriji.

Posle tog značajnog datuma, moglo bi se reći već 10. maja, među saveznicima nastao je novi rat, „hladni rat“. Iako dijametralno i blokovski omeđeni u jednom su bili nekoliko decenija saglasni, a to je da se 9. maja 1945. radilo o pobedi nad fašizmom.

Međutim, nikom nije padalo na pamet da se tu radilo o pobedi nad Nemačkom, do tada najvećom i najstrašnijom silom, koja je između ostalog, razvila jednu specifičnu industriju smrti i koju su jedva uspeli da savladaju SSSR, Amerika, Engleska sa svojim ogromnim kolonijalnim potencijalom i konačno uz relativno značajan doprinos pokreta otpora porobljene Evrope.

Okončanjem Hladnog rata (bez pravog datuma, ali krajem osamdesetih godina) SSSR se raspao i ostala samo Rusija, a Zapadna Evropa je krenula da menja optiku i odredila je da 9. maj bude „Dan Evrope“ i pored preostalih 364 dana u godini.

Fašizam je nažalost preživeo, tako da ga svugde pomalo ima osim u Nemačkoj, koja se hvala bogu potrudila da se gotovo totalno denacifikuje.

„Dan pobede“ u svom autentičnom i verodostojnom značenju sačuvao se jedino u Rusiji.

Astigmatičan pogled kod nas ne treba da čudi, međutim, jeste za žaljenje.

Ali treba uraditi sve da se tu dotera dioptrija.

Čuo sam i donekle video u medijima da je ove godine Dan pobede 9. maj u Srbiji na glavnoj svečanosti obeležen problematičnim sadržajem i neobičnim revizionističkim porukama.

Koliko sam shvatio, ovde se nije radilo o temi četnika i partizana, zapravo tragediji jednog građanskog rata, koji se našem narodu još pride nametnuo, za koji ne možemo da krivimo ni Nemce ni Engleze pojedinačno, ali u kombinaciji oba faktora možemo, što nismo sasvim i do kraja raspetljali.

Kako bilo, 9. maj je jedan od najvećih istorijskih datuma na ovoj planeti, i što je još važnije za našu naciju je činjenica da smo taj datum dočekali na pravoj strani.

Međutim, šta se tu desilo da jedan blistavi istorijski trenutak, posle čega ništa više nije bilo isto, počinje da se drukčije kvalifikuje, odnosno relativizuje?

Neko bi možda pomenuo famoznu vremensku distancu.

Ipak, ovde se radi samo o jednom datumu, kada je i formalno uništena jedna industrija zla i na to ne može drukčije da se gleda.

I u vreme Hladnog rata taj datum je bio zajednički formulisan.

Od pre neku godinu taj datum u Zapadnoj Evropi je određen da bude Dan Evrope. I pored sva druga 364 moguća datuma u ponudi!!?!

Ostalo je puno malih pitanja, koja se ponekad uzgred pomenu ali nikad ozbiljno ne analiziraju, čak i kada to vremenska distanca dozvoljava, štaviše nudi i materijalne dokaze u otvorenim arhivama, međutim, sve manje je žive memorije, ona je gotovo nestala.

Od tih puno malih pitanja najveći broj potiče upravo iz žive memorije koja se prelivala na mlađe generacije.

U ratni vrtlog Jugoslavija je uvučena 6. aprila 1941. Međutim, pitanje je šta se tu sve pre toga dogodilo na prostoru Jugoslavije?

Nejasno je stvaranje Banovine Hrvatske. Behu to neki maksimalistički zahtevi sa isto tako maksimalističkim popuštanjima.

Drugo pitanje je šta je zapravo bio 27. mart? Da ne ponavljam priču o državnom udaru i manifestacijama koje su se dogodile, ostaje krucijalno pitanje o ulozi Britanske obaveštajne službe.

Tu zapravo dolazimo do jedne prelivene memorije.

Naime, ponegde se usmeno pripovedalo da nemački okupatori u početku sve do napada na SSSR nisu bili zainteresovani da proganjaju komuniste, skojevce i druge rezistentne grupe, ali jesu svoju glavnu pažnju usmerili na anglofile, osobe koje su na bilo koji način bili u vezi sa Englezima, profesore jezika, trgovinske zastupnike i mešovite brakove.

Direktno su ih hapsili, ispitivali i uglavnom sprovodili u konc-logore.

Znači da su Nemci dobro znali ili slutili da je u Beogradu postojala Britanska obaveštajna mreža.

Da je cilj Engleske bio da Jugoslaviju uvuče u rat a Srbe maksimalno žrtvuje, više je nego jasno, jer razbucati Jugoslaviju značilo je angažovati nemačke trupe po Balkanu i oslabiti nemački pritisak na Englesku, odnosno Lamanš i Severnu Afriku.

Teza komunista da je 27. mart bio značajan zato što je bio odložen napad na SSSR za nekoliko nedelja, i koštao Nemce jedne „ruske zime“, na klimavim je nogama.

Koliko mi se čini nju je demantovao maršal Žukov, izjavivši negde da su Nemci krenuli na SSSR u planirano vreme, tenkovi i mehanizacija bi se zaglavili u jesenjem blatu, odnosno da je zima bila pogodna za prolaz mehanizacije po zamrznutom tlu. Ipak smo bliži tezi da je 27. mart bio cilj Engleza da se rastereti nemačkog pritiska.

Ostala su mnoga nerazjašnjena istorijska pitanja o Ljotiću. Sećam se da su tokom mog osmogodišnjeg i gimnazijskog školovanja Ljotića tek onako uzgred pominjali među domaćim izdajnicima.

Glavni „igrači“ su bili Draža i Nedić.

Sećam se da smo kao gimnazijalci znali da na časovima istorije pokrenemo ta osetljiva pitanja vezana za glavne igrače, a Ljotić kao da nije ni postojao, ali očigledno da se u njemu može razotkriti autentični srpski fašizam.

Zato me i ne čudi ova poslednja podvala.

Ipak, prema pričanjima nekih svedoka iz vremena okupacije, ljotićevce po svom agresivnom ponašanju danas bismo mogli da poredimo sa nekim huliganskim i navijačkim grupama. Međutim, ako se ovde radi o autentičnim naslednicima Ljotića, onda je tu zaista sve otišlo k vragu.

Autor je istoričar umetnosti