Ljubav je samo novinarstvo

Sve to, a najviše gospodin pisane reči bio je legendarni Pero Zlatar, jedan od najvećih jugoslovenskih žurnalista, koji nas je pre svih, uprkos nemogućoj misiji, reporterski „zbližio“ sa Frankovom Španijom, Salazarovom Portugalijom, Hodžinom Albanijom i aparthejdom u Južnoj Africi, Rodeziji, Čileu i Južnoj Koreji.

Upoznali smo se početkom sedamdesetih.

Posredno, zahvaljujući nagradnim (!) igrama u zabavnom nedeljniku Plavi vjesnik, enfant terribleu tadašnjeg novinarstva, nenadmašnom po popularnim temama, za čitaoce svih uzrasta.

Naša saradnja kulminirala je u Areni, sinonimu interaktivnog žurnalizma, ekskluzivnom primeru direktne komunikacije na relaciji redakcija-čitaoci, koja je iznedrila bezbroj nezaboravnih humanitarnih akcija, atraktivne promocije stogodišnjaka, anonimnih đaka-pešaka i nezaboravne izbore lepotica.

– Igrali smo na emocije. Ušli smo u srca čitalaca. Iz duše, za dušu – priznao je Pero sredinom osamdesetih u našem prvom beogradskom susretu.

Na Slaviji, nedaleko od Mitićeve rupe, najskuplje na Balkanu. Ni reči o ekonomiji, iako je suvereno-profitabilni direktor Trešnjevke, Dinama i Cibone, urođenom pronicljivošću majčinog-makedonskog dara, prednjačio u marketingu.

Vedra duha i dozirano temperamentne naravi, zdravo radoznao za sandžačku tromeđu bez međa, uz dobrohotni osmeh kao zaštitni znak, zračio je bezgraničnom energijom i eruptivnim motivima.

Pero Zlatar je sa radošću u očima goreo i sagorevao. U samoprihvaćenom duhu va bank, pukovnik ili pokojnik, sve do prošle nedelje bio je ovo prvo.

Mirotvorac, na krilima srpskohrvatskog miksa, bio je čedo s dušom prepunom neodoljivog šmeka. Još kao golobrad, okrenuo je leđa prostim, neodređenim faktoidima. Odrekao sa glagolskog oblika – infinitiva i zauvek usvojio faktografiju prezenta.

Zatim, kroz zabavu, u vremenu i prostoru, redukovao je erotsku distancu Beograda i Zagreba.

– Ovde su potcenjeni pamet i petlja. U vreme lažnih diktatora, produži život i beži od njih – proročki me savetovao tokom NATO bombardovanja.

Deoba sudbine nije mu bila po volji. Gospodar sedme sile i boem leve orijentacije, bio je desna ruka porodice. Otac četvoro dece, deda ljubimca Jana i neskriveno ponosni pradeda Noa i Luke, nije spasio sebe, ali je do kraja ostao sa sobom.

U razgovorima nije krio beskrajnu ljubav prema plejmejkeru Lokomotive „svetom“ Nikoli Plećašu, obelodanjene simpatije na ime Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski, Miroslav Radojčić, Miljenko Smoje, Ivica Osim, Vladimir Petrović Pižon i više od estradnih naklonosti za Miša Kovača, Vladimira Savčića Čobija, Duška Lokina i Dalibora Bruna.

U znak sećanja, na vreme žutih ruža i suza radosnica. Na tužnim poljima našim, proplakala je zora, dok je Peri Zlataru valja(lo) ponekad etički upitnom strašću da krči svoje puteve.

Da krči i raskrčuje, oduvek željan dokazivanja onima koji su učili i naučili: ljubav je samo novinarstvo i ništa više. I ništa, naravno, manje.

Znao je to bolje od ostalih poliglota i svetski putnik koji je pokorio Ujedinjene nacije. Obišao je 180 zemalja, ali nije sve znao.

Međutim, znao je način da sve sazna. Osim, zašto su mikroorganizmi, večito, osmi putnici. Que serra serra!

Na kraju – zbunjenost. Pred eksponencijalnim usponom inovativnih tehnologija i robotizacijom radnih mesta.

Ostao je zatečen, zašto je čovek poput preporučenog pisma stvorio veštačku inteligenciju, a izgubio svoju pamet? Zbog čega je otuđio uspomene i prestao da ulaže u sećanja koja život znače? Zar ljudi neće da liče na sebe?

Ali, znao je da je neuporedivo bolje biti pesma nego pesnik. Da su sva godišnja doba prolazna, samo je leto najprolaznije. Jedino su konačni odlasci. Iako su ga decenijama proganjali partijski inženjeri ljudskih duša, na putu u večna lovišta, zadnjim fijakerom u Zagreb, Peru Zlatara je izdalo srce.

Nezamenjivo i drugačije. Sudbinom, što satire. U tišini ćutanje ga je otkucalo…