Ljubav prema Aci Srbinu

I dok je u staroslovenskom panteonu zaista bilo teško reći ko je vrhovni Bog – Perun, Svarog ili neko treći, danas je to mnogo, mnogo jednostavnije.

Sudeći po egzaltiranim izjavama Đurića, Martinovića, Marije Obradović, Milenka Jovanova i mnogih drugih, postoji samo jedan čovek koji personalizuje i politiku i državu i narod i veru – naš Predsednik. Na ovaj se način rečeni smrtnik uzdigao do ranga božanstva, što istini na volju, nije bila retka pojava ni u helenskoj, ni u staroslovenskoj mitologiji.

I da li nabrekle vene na licu Marks Đurića dok daje podršku mobilnom telefonu znače nešto više od skeča za emisiju Zorana Kesića?

Nažalost, znače.

Isto ono što i fotokopiranje indeksa Predsednika od strane nesretnog šefa Martinovića, isto što i apel potpredsednice Marije Obradović povodom 8. marta da baš sve žene glasaju za Vučića ili zabrinutost druge potpredsednice Zorane Mihajlović da legitimna kandidatura Tomislava Nikolića za predsednika SNS, ustvari znači njegovo okretanje protiv Srbije…

Umesto da novi vek i novi humanizam donesu moralno ozdravljenje pojedincu, slobodu i samosvest, naša se moralna vertikala projektuje po zlokobnom predskazanju Arčibalda Rajsa, koji je kao najveći problem u politici (dakle i u društvu) naveo „potrebu vezivanja za stranačkog vođu“. Arčibald kao da je gledao nesretnog šabačkog aparatčika Slobodana Popovića, koji je u predizbornom govoru kao nosilac SNS liste rekao da „sve u životu“ dugujemo Vučiću.

I ne radi se ovde samo o zanimljivom psihološkom eksperimentu, dostojnom Fromove „Anatomije ljudske destruktivnosti“. I ne radi se ovde samo o činjenici da se slavljeni sadistički psihotip ostvaruje samo u jedinstvu sa mazohističkim (kada sam onomad u Danasu „branio“ mog niškog gradonačelnika od erupcije besa tadašnjeg premijera Vučića začinjene prete čim „bre“, Gradonačelnik je već u narednom broju Politike odgovorio naslovom „Ako me je grdio“). Stvar je, dakle, mnogo ozbiljnija.

Poltronizam je glogov kolac demokratije. Ionako slaba na ovim prostorima, inkviziciono mučena od Josipa Broza do Borisa Tadića, demokratija je ovakvim ponašanjem Đurića i kompanije konačno istrebljena i predstavljena u javnosti kao buržoaski relikt, izraz nemoći nikada slabije opozicije. Na ovaj se način u korenu sasekla svaka primisao o srpskom modernizmu, jer se volja i moć pojedinca kao centra društvenog univerzuma podređuje isključivo volji i moći Ace Srbina. Pristao bih ja na to da je skandiranje mobilnom apsurdno i groteskno, da nije toliko opasno. Ovde se mobilni telefon (ili Vučićev indeks, svejedno) pojavljuje u ulozi totema, a po Frojdu totem je samo zamena za nedodirljivo božanstvo koje se smatra praocem. Jasno je da gde ima totemizma nema demokratije, zar ne?

Svaki totemizam je i jedna vrsta histerije (o čemo je pisao i Klod Levi-Štros), te se logično, ova pojava neobičnom brzinom širi srpskim društvom. Upražnjava se zbog karijerizma čak i među onima koji bi po vokaciji morali biti njegovi kritičari i protivnici (Dragomir Anđelković ili Dejan Vuk Stanković, uvek spremni da ispričaju neku zanimljivu priču iz opusa Luisa Kerola), iz materijalnih razloga (ima li ikoga kompetentnijeg na ovu temu od kolege Nebojše Krstića), ili iz baš ritualnih razloga – totemizam koji neguju Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović više je spiritualno-ritualne vrste nego samo pragmatičan. Hanibal Lektor srpskog novinarstva i njegov „moderniji“ elektronski kolega Dart Vejder do te mere promovišu paganski totemizam, da mi je jasno što je vladika Porfirije pobegao iz Radiodifuzne agencije, glavom bez obzira.

Umesto da jačamo institucije sistema, mi jačamo instituciju pojedinca, kome jačanje ionako nije potrebno niti je dalje moguće. Umesto da težimo da se odluke donose na što nižim nivoima vlasti, mi insistiramo da se donose na najvišim i da to, jasno, uvek učini Aca Srbin. Umesto da regionima damo autonomiju, mi je ne dajemo ni prestonici, te unapred znamo da će daljim projektom centralizacije države opet upravljati neki Mali, veliki obožavalac predsednika Srbije i Zaratustre, jer trenutno živi od para „koje je zaradio u prethodnom životu“.

Poltronizam rađa poltronizam i spušta se po vertikali do najsitnije pore društva, čineći našu trenutnu duhovnu vertikalu. Pravda se srpskom pragmatičnošću ili mondijalističkim konformizmom, ali mi se čini da opravdanja nema. Potrebno je češće čitati mudrog Selimovića, pa i njegove misli o ljudima koji se klanjaju mobilnom telefonu: „oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi. Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost“.

Sa Selimovićem „pod miškom“ mudro i hrabro na beogradske izbore.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu