Ljubi bližnjega svog

Moram da proverim jer u ovim vremenima tanka je linija između mnogo toga. A, čini se da se s druge strane te linije vrlo često nađe mržnja.

No, o mržnji i njenoj novoj pojavnosti u ovo vreme, nešto kasnije. Najpre o ljubavi! Može li se sve(t) zamisliti bez ljubavi i to one tradicionalne ljubavi: roditelja prema deci; ljubavi među supružnicima (dok ne pukne); ljubavi među braćom (pre ostavinske rasprave); ljubavi vladike prema devetogodišnjem detetu; ljubavi među prijateljima; među susedima (komšijama, ne susednim narodima); prema državi (ili državama kod onih malo starijih); prema svom (!) narodu; prema predsedniku (ljubavi željnom); prema braći i sestrama u Hristu (ostali se ne računaju?); prema zemlji; prema svakom živom stvoru?

Pa, i može i ne može… U poslednje vreme se čini da jedino bez čega se ne može je ljubav prema agresiji.

Doduše, nije to baš ljubav u pravom smislu. Više je to sklonost, afinitet, potreba za istom, ali kako se ona često uvija u plašt neke od tradicionalnih ljubavi, možemo je nazvati tako.

E, sad, probajte da zamislite svet, ovaj naš mikro, lokalni, polu, bez agresije! Ne ide! Čini se da je sve povod za agresiju, pogotovo ono što nema podršku većine. A, većina…uh, opasna je to stvar.

Naručito je opasno što je većini jedini argument upravo to što je u većini. Najveći, ali ne i jedini. Koji su drugi argumenti?

Samo jedan- agresija! Ona postaje modus (vivendi i operandi). Popularna je- između ostalog, vrlo često je na televiziji (npr. u običnom obraćanju naciji). Ima je svuda: na utakmicama, u prevozu, u prodavnicama, na litijama… Manifestuje se rečima, vikom, psovkama, uvredama, lažima, pesnicama, metalnim (i drvenim) šipkama, flašicama punim vode, crkvenim zvonima, toplim, hladnim i zarđalim oružjem, krstačama, ikonama, likovanjem, poshumnim gaženjem, provociranjem. Povoda za nju – onoliko!

Jedan je prošao. Trajao je kratko, a povoda za agresiju dao mnogo i ona je trajala dugo. I hoće li je sad nestati? Ne! Ne može… Agresija je sad institucionalizovana.

U vreme deinstitucionalizacije, to mu dođe kao neki uspeh. A ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh! Šta posle tzv. prajda? Staro dobro Kosovo, religija, Božići po dva kalendara, Nove godine po istom principu, post, krsne slave, sezonski grip, vakcina (za nešto, šta god…), Svetsko prvenstvo u fudbalu, neki prajd kojeg će u budućnosti biti, ili neće… Tu je uvek i ugrožena ćirilica… Ako ništa, tu je uvek i neka manjina koja uprkos volji većine postoji. Nema mleka, nije bilo šećera, možda neće biti struje, gasa, ulja, novca… Nebitno! Agresija je perpetuum mobile! Što je manje svega drugog, ona je jača.

Ona je u osnovi svega, konkretni primeri su samo njene manifestacije. A kakvu vezu ima agresija s mržnjom? Pa, direktnu!

I zato ljubite bližnjega svog! Stegnite ga jako, privucite uza se grubo i… Šta neće?! Mora da ‘oće!
p. s. biće rata…

Autor je profesor književnosti iz Kraljeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.