Ljubiša Rakić, masterklas

Ne brinite, nije to bila gužva kao na Vućićevim mitinzima – kad se prema scenariju stoji napolju – nego jedna pristojna, akademska živost. Odličan utisak ostavila je činjenica da je među prisutnima u prvom redu bio predsednik Akademije Kostić. Treba znati da njegova i Rakićeva trka za mesto predsednika Akademije nije bila apsolutno prijateljska, i utoliko je važnije da se istakne Kostićev gest (došao je i pod temperaturom!) kao gest jedne nama toliko potrebne nove civilizovanosti. (Pa i u ovim izborima, naravno!) Ipak o samom srcu stvari: Rakićeva karijera, naime, ispričana kao lično svedočenje, delovala je impresivno. To je jedan blistav put poniranja u tajne mozga, i ispitivanja najsuptilnijih procesa ljudske svesti. Laicima su se epizode o elektrodama u mozgovima mačaka i pacova – tokom eksperimenata – mogle činiti kao horor; to je, naravno, amaterski doživljaj te stvari. Ali, neću pobeći predaleko od moje obaveze da ovde pišem o izborima jer, evo, zaključujem da je priča koju je Rakić pričao neispričana priča ustvari o izvanrednim individualnim prodorima naših ljudi, kojih često mislimo da nema, a, eto, ima ih, tu su pored nas. Mi smo izgubljen svet, umoran i bez nade, svet teške depresije. Rakićev masterklas pokazao je, međutim, da to ne mora biti tako. Kakva posvećenost, kakva obuzetost stvaranjem! I to je ono što mi se učinilo da je trebalo preneti sa ove njegove večeri. Izborna kampanja ne gine za ovakvim ljudima, ili to čini samo sa ciljem manipulacije: čeljusti politike uvek su nezajažljivo otvorene. Naša, provincijalnošću obojena politika, tragično slabo oseća vrednost velikih ličnih pregnuća. Bez toga, međutim, trula je daska na kojoj hodamo prema budućnosti. Tek veliki i male mogu učiniti velikima.