Ljubomir Madžar o zasedanju Skupštine: Pokazna vežba za haos koji nastaje kad se skrajnu i ignorišu pravila

Taj realiti bio je sav u znaku osuda, uvreda, pretećih tonova i vokabulara kakav pristojan svet izbegava i kad se nađe u nekoj ne mnogo prometnoj ulici.Znakovita je i skoro neverovatna mera u kojoj su u toj raspravi pljuštale neistine i to grube neistine koje se lako prepoznaju golim okom.

Čovek se pita kakvi su oni građani koji su ove humanoide izabrali kad su ovi narodni izabranici tako bahati i bezobzirni. Biće da je ovoga puta lonac našao poklopac, a vreća zakrpu. Nema sumnje da se tu našao i pokoji pristojan čovek, ali ti pripadnici vrste homo sapiens nisu mogli da se primete od tih grlatih humanoida.

Ovo zasedanje može se doživeti i kao pokazna vežba za haos koji nastaje kad se skrajnu i ignorišu pravila i kad u rezultujućem neredu zavlada zakon grlatijeg i agresivnijeg.

Dobija se utisak da u Skupštini još nije sazrela svest o ogromnom značaju pravila u svim – a to pre svega znači svim značajnim – aktivnostima u kojima učestvuje više od jedne osobe.

Pravila su sredstvo unošenja reda u interakcijama množine pojedinaca. Bez pravila nemoguće je koordinirati pojedinačne odluke, samo na osnovu pravila dolazi se do informacije o tome kakve su akcije drugih aktera i u kom obliku valja na njih reagovati.

Samo kad su pojedinačne akcije usklađene – a to je moguće jedino kad pojedinci pribave informacije o akcijama drugih osoba – omogućava se da u bilo kom procesu bude postignuta maksimalno dostupna efikasnost. Jedino pravila omogućavaju da leva ruka sazna šta radi desna da bi na onovu toga bila osmišljena uzvratna reakcija. Ignorisanje pravila siguran je put u nered i haos.

Ovo skupštinsko zasedanje savršena je ilustracija pogubne pojave tako karakteristične za našu stvarnost: pravila postoje, odštampana su u vidu lako upotrebljivih knjižica, dovoljno jasno su artikulisana, ali se jednostavno ignorišu. To je simptom teške bolesti koja bi mogla da se nazove civilizacijska nedozrelost.

Izopačeno tumačenje skupštinskog poslovnika i njegove važnosti za nesmetan i delotvoran rad Skupštine krenulo je sa samog vrha aktuelne vlasti. Na mnogobrojne intervencije oko povrede poslovnika sa vrha je gromoglasnim, zevsovskim glasom ustvrđeno da je insistiranje na poslovniku neumesno i kontraindikovano, da je to zloupotreba prava na intervenciju i važnije od svega, da to pokazuje da je za „intervente“ formalizam poslovnika važniji od Kosova.

Iako nisam pravnik, ovde moram da pokušam da nešto podučim ove vrle pravnike. Kad pisani pravni akti ne bi bili važni, sva je prilika da ne bi ni postojali. Njima se formalizuju pravila bez kojih ne može da se uspešno odvija ijedna kolektivna akcija.

Pravila koordiniraju pojedinačne odluke i tako omogućavaju da ceo proces bude uređen i u datim okvirima maksimalno efikasan. Pitanje pravila i problem Kosova ne samo da se ne sukobljavaju ili isključuju nego, naprotiv, uzajamno se uslovljavaju i dopunjuju. Ko zauzme opisani ignorantski odnos prema pravilima – u krajnjoj liniji ometa kolektivnu aktivnost kroz koju za Kosovu treba da se nađe po Srbiju najpovoljnije rešenje.

https://www.danas.rs/vesti/politika/skupstina-dan-drugi-vucic-pokazao-fotografiju-sa-kurtijem-ponovio-sta-je-rekao-seselju-kada-je-ubijen-djindjic/

Zahtev da se poštuje poslovnik nije u opreci sa ciljem sređivanja kolopleta oko Kosova nego je, naprotiv, put i način da se taj cilj, kakav god da je, što potpunije ostvari.

Suprotstavljanje poslovnika i Kosova neutemeljeno je i neodrživo. Formalizacija pravila skupštinskog pretresa, sadržana u poslovniku važan je instrument za identifikovanje, pa i potonje realizovanje, rešenja koje će za Srbiju biti ponajbolje.

Inače, nema razloga da se u vezi sa kosovskom debatom bilo kakvi komplimenti upute bilo vlasti bilo opoziciji. Ta dva tobože u ovom pitanju suprotstavjena bloka međusobno se ne razlikuju.

Ti, kako bi Sterija rekao, rodoljupci zdušno se zalažu i iz sve snage zapinju da demostriraju svoje rodoljupstvo, a ne patriotizam. Oni, što bi se narodski reklo, duvaju u istu tikvu.Zna se da je to uslovljeno indoktrinacijom našeg uveliko kontaminiranog, ili, kako bi rekao Vuk Drašković, lobotomiranog biračkog tela.

Ostrašćena svojim partikularnim interesom, tu lobotomiju je odavno izvela naša – savremenim izazovima nedorasla – politička elita. Mnogo će vode proteći Savom i Dunavom dok se ta lobotomija eventualno ne prevaziđe.

Ako se i kad se to najzad dogodi, prvo pitanje koje ćemo sebi morati da postavimo jeste: Kad smo (i) u proteklih pola veka toliko stradali i kad se skoro sav demokratski svet okreće protiv nas, gde li smo to i zašto tako kobno pogrešili?