Ljudi, sećanja: Nedim Sejdinović – čovek koji je od nikuda krenuo nikamo, i stigao

Nekako sam se ubedio da takva retrospekcija nije baš pametna, da čoveka dodatno frustrira, a nikada ne zna kuda bi neki potez ili napor odveo.
***

Da sam nastavio pravo, tuda gde su se u daljini nazirala cvetna polja, a ne skrenuo ulevo, možda bi mi sa četvrtog sprata pao klavir na glavu, već na sledećem ćošku. Ne žalim ni za čim, ni za onim što sam uradio, ni za onim što nisam, osim možda za tim što nisam proveo više vremena, više slušao, više voleo, više uživao sa ljudima koji sada nisu sa nama. A takvih je jako mnogo, onih za koje sam poverovao da su maltene večni i da imamo, što bi rekli moji Vojvođani, “kade divaniti”.
***

Kada sam ubeđivao brata, koji živi u Berlinu, da kćerke uči naš jezik (supruga mu je Nemica), da vredi uložiti napor u to – govorio sam, između ostalog, da klinci koji imaju priliku da odrastaju bilingvalno zapravo završe fakultet i pre nego što krenu u osnovnu školu. Nisam nažalost bilingvalan, naprotiv, sa stranim jezicima kuburim kao starac Fočo, ali sam roditeljima i bakama i dedama zahvalan zbog nečeg drugog.
***

Zahvalan sam im i zbog toga što sam i odrastao u dva mesta, u dve socijalističke republike. Dobar deo ranog detinjstva, i skoro sve raspuste, proveo sam na Brezjaku, selu nadomak Loznice, prema Valjevu, sa majčinim roditeljima. Ne dočekam ni dodelu đačkih knjižica na kraju polugođa ili školske godine, a već sam u autobusu koji iz Banovića jezdi ka Beogradu, i staje u Loznici, iz nekog razloga ne na stanici. Svi kažu “na Brezjaku”, a ne “u Brezjaku”, valjda jer se nalazi na brdu i predstavlja svojevrsni trg niza drugih sela i zaselaka. Jadarski Menhetn.
***

Nanu i dedu sam doživljavao kao prave roditelje. Mama i tata su mi to opraštali, jer su osećali krivicu zbog toga što su me sa nepuna dva meseca života ostavili na Brezjaku. Valjda je to u ono vreme bilo normalno. U selu sam obožavao sve: osim nane, dede, rodbine i drugara, prirodu dabome, ritam života svakako, kao i obimnu i kvalitetnu ishranu.
***

A ljubav prema hrani me je odredila, debljina je od detinjstva deo mog identiteta. Kaže mi prijatelj psiholog da zbog toga nikada i nisam uspeo smršati, mada sam pola života proveo na dijetnim režimima, zbog čega u par navrata zamalo nisam umro. Pre svega, zbog tuge. Podsvesno ti se organizam protivi da ugroziš sopstveni identitet.
***

Brezjak se, uzgred, pojavljuje poslednjih godina često u medijima, kao jedno od sela koje će biti uništeno zbog litijumskog riotintovskog rudnika i mora sumporne kiseline koje će biti potrošeno u eksploataciji. Borba koju meštani, među njima i moji drugari iz detinjstva, vode da bi zaštitili svoj kraj – budi mi emocije.
***

Neko hoće da uništi moju privatnu Toskanu mog detinjstva. Mislim, ti predeli su me uvek podsećali na Toskanu, čak i onda kada ovaj italijanski region nisam imao prilike videti ni na internetu. I u kojem nikada nisam bio. Niti ću biti, ukoliko mi neko ko pročita ovaj tekst, a istovremeno je tajkun, ne pazari odgovarajući turistički aranžman.
***

U školu sam išao u Živinice i u Tuzlu. Trenirao sam košarku. Kilaža je smetala, ali nisam bio baš tako loš. Zamišljao sam sportsku karijeru. Prestao sam sa treninzima kada sam fasovao reumatsku groznicu, negde u drugom razredu gimnazije. Ležao sam beskrajno dugo u tuzlanskoj bolnici, na Gradini, jer je to bolest, kako su govorili lekari, sa kojom se nije zajebavati. Ona “liže zglobove, a grize srce”. Nekako sam sve to dobro predeverao i ona nije postala hronična.
***

Živinice je gradić u koji su moji deda i baka došli da žive iz susedne opštine – Lukavca. On je bio železničar, jedno vreme čak i šef stanice. Nije mala stvar. A baka nije ništa radila osim po kući. Da, i šila je. Zvali smo je “baka Ruskinja”. Deda Meho i baka Katarina iz ruske Tulske oblasti upoznali su se u nemačkom radnom logoru tokom Drugog svetskog rata.
***

Njega uhapsili na Drini, po povratku iz raspuštene “kraljeve vojske”, a nju kao mladu partizanku-komunistkinju. Pričala je jednom kako je kao klinka u sobi svoje bake skinula ikonu i stavila Staljinovu sliku. Moja čukunbaka se pobunila, ali je ućutala kada je Katarina pripretila da će je prijaviti Partiji. U logoru se zagledali. Nisam ih nikada detaljno ispitao kako je sve to izgledalo. A i pitanje je da li bi mi ispričali. Nešto nisu bili rečiti kada se o ratnim vremenima pričalo.
***

U Gerlicu je moj otac Bajro začet. Kao prvi sin bio je jako vezan za roditelje. Mada su se stalno svađali. Svako sa svakim. Ali, to je folklor u nekim našim porodicama – ljubav se iskazuje i glasnim rečima. Deda i baka su bili ateisti ili agnostici.
***

A onda su krajem osamdesetih počeli da slave bajrame i uskrse. Izvinjavali su se, to je samo zbog toga da se porodica okupi. Pamtim i jedan “skandal”. Baka je, naravno ne namerno, nego je u pitanju danak neiskustvu i prvim znacima demencije, za bajramski ručak pripremila kolače salnjake. Svinjsko salo, dabome. Smejali smo se.
***

Dvomesno odrastanje me je takođe odredilo. Nikada se nisam preterano vezivao za “rodni kraj”, pošto sam ih imao dva komada. A sada imam tri, najmanje. Nije mi bilo teško da začas posla, posle samo par godina u njemu, ubedim sebe da mi je i Novi Sad – “rodni kraj”. Tako se i osećam. I niko me ne može ubediti u suprotno.
***

Da nije bilo rata, nikada ne bih završio u Novom Sadu. Počeo sam studirati književnost u Sarajevu, a onda su u drugom semestru počele da padaju granate sa okolnih planina. Iako sam bio siguran da od rata, pravog rata nema ništa, ipak sam spakovao kofere i vratio se u Živinice, jednim od poslednjih vozova koji su izlazili iz Šehera. I to ne zbog straha od granata već zbog toga što je studentska menza na Bjelavama prestala da radi. Eto, kako čoveka ješnost može i da spasi.
***

Potom me je zvala tetka iz Beograda da dođem kod nje, da se “sklonim”. Iz ove pozicije ne mogu da verujem kakva sam budala bio kada sam je ubeđivao da rata, koji upravo eksplodira, neće biti, te da moram da pripremam makedonsku i slovenačku književnost. Ubedila me je jednostavno. Kaže, pa dođi ovde, pa pripremaj ispite. A voleo sam Beograd, ono bioskopi, pozorišta, knjižare. Bio je to nekada lep grad.
***

Bio sam u jednom od poslednjih autobusa koji je iz Tuzle redovno išao za Beograd. Bilo je to pre one “tuzlanske kolone”. Potpuno ludilo. Bijeljina arkanovski “očišćena”, Sarajevo pod granatama, a autobus Tuzla-Beograd ide najnormalnije. Pa ko se ne bi zbunio.
***

Na Majevici neki bilmezi, u poluuniformama, naoružani – zaustave autobus. Možda mi je život spasen jer sam u studentskom domu na Bjelavama zaboravio i ličnu kartu, i pasoš, i indeks. Nikada neću saznati. Sa sobom sam poneo jedino što sam našao u Živinicama: zdravstvenu i vojnu knjižicu – bio prethodne godine u JNA.
***

Ovom ko je pregledao dokumenta bilo je čudno što mu pružam ova dokumenta. Mislio valjda da mu tako šaljem nekakvu poruku. Pitao me gde idem. Ja rekoh, kod tetke. Kako se zove i gde živi? Kažem njeno ime i prezime (srpsko, nema sumnje), i adresu na Karaburmi.
***

On me gleda, gleda, i potapše po ramenu. Neke su ljude skinuli sa autobusa. Nisam se tada uplašio, jer nisam mogao ni da pretpostavim sa kakvim ćemo se ljudskim zlom uskoro susresti. Zapravo sam se uplašio, i to baš uplašio, a posteriori, nekoliko meseci potom. O onim ljudima koje su izveli iz autobusa često razmišljam.
***

Ubrzo je bilo jasno da od mojih ispita u Sarajevu nema ništa. Hteo sam da nastavim fakultet, šta ću. Univerzitet u Beogradu nije primao studente iz BiH. Bili navodno prebukirani ovima iz Hrvatske. Valjda se morala imati dobra veza. I tako, ja dospevam u “svoj grad”, Novi Sad, u kojem sam prethodno bio samo jednom, i to u prolazu. Kada sam išao u vojsku u Somboru.
***

Roditelji su negde 2010. godine pronašli u kućnoj arhivi razglednicu koju sam im tada poslao iz Novog Sada. Napisao sam: “Novi Sad je prelep grad, voleo bih u njemu da živim.” Tu razglednicu sam bio zaboravio onog trenutka kada sam je ubacio u sanduče. A onda me je našla posle 30 godina, kao kada te nađe pesma u kafani.
***

Novi Sad je, govorio sam s kraja devedesetih kada popijem koje pivo viška, i moj blagoslov i moje prokletstvo. Blagoslov jer sam u njemu upoznao mnogo sjajnih ljudi koji su mi pomogli u najtežim trenucima i kojima nikada nisam uspeo dovoljno da se zahvalim.
***

Prokletstvo, jer su me upravo ti ljudi, uključujući i mog partnera, naveli da ostanem da živim u Srbiji. Da sam ostao u Beogradu i susreo se samo jednom sa “navijačima”, verovatno bih pobegao u neku Švedsku ili Kanadu, kao većina mojih prijatelja iz detinjstva.
***

Već 1992. godine, kao dvadesetogodišnji pubertetlija, počinjem da pišem za novine. Imao sam ludačko, uglavnom ni na čemu zasnovano samopouzdanje. Valjda mi ništa drugo nije bilo preostalo. Verovao sam da su mi novinarska praksa u živiničkom školskom listu “Slavujak”, jedan semestar fakulteta, nekoliko objavljenih priča i pesama u književnim časopisima i doduše ne baš malobrojna strastveno iščitana književna dela – dovoljni da budem cenjeni kritičar.

***

Moj ulazak u novinarstvo je krenuo od poslednjih stranica, pa sam preko kulture i društva dospeo u političku rubriku. A politika, vidimo to po političarima koji su joj predani celoga života, pojede čoveka. Ima nešto đavolski privlačno u njoj. No, ova putanja se desila posle, negde krajem devedesetih.
***

Pre toga, zahvaljujući jednom od najvažnijim ljudi u mom životu, sa legendarnom književniku Voji Despotovu, počinjemo drugar i ja da se bavimo pripremom za štampu. Voja to radio, pa mu dosadilo.
***

Potom, uz pomoć prijatelja iz Nemačke, otvaramo malu štampariju i izdavačku kuću. Zvala se “Kraj beline”. Zašto tako, nemam vremena razglabati. Imali smo tada po 22 godine drugar i ja. A vreme ono najgore miloševićevsko, kada su samo krokodili i ratnici uspevali. Ali, valjalo se od nečega živeti. Radilo se puno, družilo i pilo. Valjda nas je to spaslo od užasne stvarnosti.
***

Nakon što smo, posle četiri godine, živu glavu iščupali iz “biznisa”, vraćam se novinarstvu. Tamo gde sam i počeo, u nedeljnik “Nezavisni”, koje je izdavalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
***

Posle je ekipa iz “Nezavisnog” pokrenula magazin “Bulevar”, koji je vrlo brzo slavno propao. Kao i “Nezavisni” uostalom. Nisu početkom dvehiljaditih ljudima koji su imali novce i moć trebali nezavisni mediji. Imali su javne servise i Pinkove. A i strane fondacije su zavrtale slavine. Od prodaje se nije moglo pokriti ni redakcijska kafa i posleredakcijsko pivo. I jedno i drugo se ispijalo u kofama. Manuli smo se ćorava posla.
***

Posle sloma “Bulevara” ostajem bez posla. Težak period. Ali, počinjem da pišem za nekoliko novina u zemlji i regionu. Nekako se krpimo, ali teško.
***

Godine 2004. pozivaju me prijatelji da pomognem u obnovi NDNV-a. Zatičemo prašnjave prostorije i jedan i po kompjuter. Postajem generalni sekretar nečega što ne postoji. Ali, dobro zvuči. Sada, nema se prostora objašnjavati kroz šta se sve prošlo, ali ponosan sam što sam dao mali doprinos da ovo udruženje ponovo zaživi.
***
Bio sam generalni sekretar, pa predsednik Izvršnog odbora, pa predsednik. Tzv. akumulacija funkcija. Petnaest godina života, mnogo iskustava, dobrih i loših, mnoga prijateljstava i poznanstava. Svašta nešto. Neprocenjivo, ali predugo, brate.
***
Godine 2018. počinjem da sarađujem sa “Vremenom”, koji redovno čitam decenijama. Zaista sam ponosan što sam danas deo “ekipe”. Svaki tekst pišem sa tremom.
***

Objavljivao sam jedno vreme i kolumne za “Danas”, u kojima sam pričao bajate viceve, objašnjavajući uz pomoć njih fenomen ove naprednjačke nesreće koja nam se nakačila na vrat. Prestao sam, jer sam osetio da se ponavljam, da sam sve rekao što se reći može. Jer, stvar je banalna, ne kompleksna, ne zahteva odveć mnogo spekulativnog mišljenja, pa čak ni zajebancije.
***

Današnja Srbija nije “velika tajna”, prosta je kao pržena jaja. Jedno sam se vreme vodio mišlju da deo kolumni objavim u knjizi pod naslovom “Veliki respirator”, ali sam odustao od toga. Možda se predomislim nekada, mada će bajati vicevi biti još vremešniji. Ali, izašla mi knjiga poezije. I to u Zenici, u izdavačkoj kući “Vrijeme”.
***

Zbirka se zove “Zapratite me za još korisnih informacija”. Naslov koji je predložio književnik Ahmed Burić, a ja odmah prihvatio. U skladu je sa poetskom travestijom i papazjanijom koja se u njoj nalazi. Antipoezijom, kako bi to nazvao moj prijatelj i urednik Nenad Rizvanović, bez koga ova zbirka ne bi postojala. On je naime video neke moje pesme koje mi je na svom sajtu objavio Miljenko Jergović i naterao me, uz pomoć štapa i šargarepe, da poetske uratke skupim, dopišem, dopravim. Sviđa se ljudima, drago mi je.
***

Glavni junaci zbirke su moji kućni ljubimci. Četiri mačke (Mica, Meša Baždarević, Vasil Tupurkovski i Žozefina Druga) i pas Laza. Laza nije dočekao da zbirka izađe, da može da se pravi važan međ komšijskim psima. Otrovan je 8. aprila. Još uvek čekamo toksikološku analizu.
***
Pomalo sam junak zbirke i ja. Čovek koji je od nikuda krenuo nikamo. I stigao.

O sagovorniku
Nedim Sejdinović rođen je u Tuzli 1972. Novinar je nedeljnika „Vreme“, književnik i esejista.
Autor je dve prozne, jedne poetske i jedne knjige političkih eseja: „Hodočašće viška”, proza (1998); „Zatvorski sindrom”, eseji (2012); „San svakog upaljača”, proza (2012); „Zapratite me za više korisnih informacija“, poezija (2024). Bio je generalni sekretar i predsednik NDNV. Dobitnik je OEBS-ove nagrade za ličnost godine 2018. Živi i radi u Novom Sadu.

Prezirao bih sebe da sam nacionalista
Dete sam iz opetovanih nacionalno mešanih brakova, a to me je unapred operisalo od zla nacionalizama. Kao ono kada klincu odstrane krajnike koji prete da mu zagorčaju život, a on se i ne seća operacije. Ne znam kako bih izlazio sam sa sobom na kraj da sam nacionalista, sigurno bih se prezirao, bio nesrećan, bio bar u dubini duše svestan da tu nešto jako ne valja.

Kolumne u Danasu
Objavljivao sam jedno vreme i kolumne za “Danas”, u kojima sam pričao bajate viceve, objašnjavajući uz pomoć njih fenomen ove naprednjačke nesreće koja nam se nakačila na vrat.