Ljudožderski varvari

Pogotovo poslednjih par meseci unazad, srbijatrijsko javno mnjenje se kupa u apokaliptičnim najavama o tome kako vrebaju nove opasnosti sa Kosova, zvecka se oružjem po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, rade nam o glavi sa Zapada, uništavaju nam Porodicu, dok nam unutar zemlje rovare raznorazne strane agenture i šire svoje antisrpske ideje. Ti višeslojni izlivi fekalija na građane Srbije uzimaju svoj ceh.

Pa, zato, pomama za nekim novim krvoprolićem među građanima počinje da bude česta pojava. Niko ne želi da ratuje baš, ali svi priželjkuju neko ritualno žrtvovanje. I onda tako malo je na tapetu pokoja nevladina organizacija, pa malo ovi koji kažu da je u Srebrenici bio genocid, pa onda ovi koji žele da bude Prajda, te pokoja redakcija, te onda ovi koji kažu da je Kosovo nezavisno – svi dobiju pomalo po tamburi, samo da bi javnost bila mirna.

Čak i oni koji nisu spremni za nasilje, imaju blagi osmeh kada čuju da je, razume se, nekom aktivisti prećeno zbog toga što zastupa takve i takve stavove.

Iako nasleđe Dobrice Ćosića kroz ideju Krvi i Tla možda nema naročito uporište, budući da je, hvala nebesima, Srbija vojno poražena u svim ratovima tokom devedesetih, velikosrpska paranoja se, ipak, širi po ukletim kanalima interneta. Lunja ko Sauron bez svog fizičkog oblika, traži prazne duše i šuplje glave, da usadi svoje vizije. Čak nije više ni bitno da li će ova zemlja biti spremna za neke nove sukobe, kada je sezona lova na sugrađane, koji se ne slažu da nacionalnom linijom, postao, maltene, sportska disciplina.

Dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić glumi neutralnost u ovim zloslutnim vremenima planete Zemlje, građani Srbije zaglavljeni u kosovskom košmaru u ovoj zemlji mahom sve glasnije navijaju za Putinovu Rusiju i njeno gaženje Ukrajine.

Kakvu god pozadinu one grozomorne litije po Beogradu imale – koje nemaju veze sa Verom, da se razumemo, već sa slavljenjem Smrti i Zla – bile su jasan signal da je u ovoj zemlji pokrenut još jedan novi ciklus nenormalnosti. Učesnici iste u svojoj bolesnoj mašti sanjaju o nekom novom svetu u kojem će Srbija iznova da se digne kao feniks iz pepela, te da zajaše uz svog velikog brata iz Kremlja u nove zločinačke pohode.

Ništa tu nije čudno, jer nakon više godina mentalnog horora, SNSrbija, u kojoj se simultano navija za Vučića, Putina, Mladića, Miloševića i ostala stvorenja, a pumpa protiv Prajda, Albanaca, nezavisnosti Kosova, obeležavanja genocida u Srebrenici, postala je jedno inficirano smetlište za odlaganje najgorih ljudskih pojava.

Međutim, dozvolićete, ako je Srbija za neke retke normalne postala najcrnja tačka, za ove druge je zasigurno jedna obećana zemlja. Može se reći i Valhala. Jer, zemlja poput ove, u kojoj dve trećine glasača daje poverenje tamnim strujama koje se klanjaju ideji Krvi i Tla, onda mi ne možemo ni da očekujemo neko naročito izbavljenje u Danu posle Vučića.

Nažalost, oporavak od ovakve vlasti moja generacija, ona rođena tokom devedesetih, neće doživeti. Dok ove još mlađe, ispostaviće se, tražiće još mračniju i zatvoreniju Srbiju nego što je ova naprednjačka. Zapravo, mi živimo tu propast sveta. I očigledno nam je veoma dobro u njoj. Dok se sve oko nas urušava i raspada, mi poput ljudožderskih varvara pevamo i igramo.

Autor je slobodan novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.