Ljudska prava – kako kada i kako za koga

U poslednjoj deceniji vlast se deklarativno zalagala za zaštitu prava kao što su pravo na slobodu izražavanja i mirno okupljanje, zaštitu od diskriminacije, pravično suđenje, te različita socio-ekonomska prava.

Neke društvene grupe i neka prava dobile su veću zakonsku, institucionalnu i političku zaštitu, dok su neke ostale na margini interesovanja i vlasti i javnosti.

Diskriminacija žena i osoba sa invaliditetom dobila je određenu, iako nedovoljnu pažnju vlasti, ali ne i neke druge grupe koje su takođe u suštinski neravnopravnom položaju, kao što su Romi i siromašni.

U osnovi tog fenomena leži instrumentalni pristup ljudskim pravima – kada vlast proceni da zaštita određenih prava donosi političke koristi, pokazuje i veću spremnost da ta prava štiti.

Onda kada se za kršenje prava ne plaća politička cena ili ono pak koristi vlasti – ona će pokazati vanrednu spremnost da prenebregne svoje zakonske i međunarodne obaveze.

Gledano pojedinačno, najdramatičnije nazadovanje zabeleženo je u oblasti slobode izražavanja. Uprkos razvijenom institucionalnom i zakonskom okviru koji garantuje prava u ovoj oblasti, deceniju koja je iza nas beleži pad kvaliteta javnog dijaloga o svim društvenim pitanjima.

Taj pad ogleda se u rastućoj netoleranciji prema neistomišljenicima i ustaljenoj praksi delegitimisanja i klevetanja sagovornika s kojima se vlasti ne slažu.

Posebno je zanimljiv fenomen „zagađivanja“ javnog prostora koje vodi ka političkoj pasivizaciji građana – nespremni da se suoče sa netolerantnim i agresivnim diskursom, građani se postepeno povlače u privatnu sferu, ostavljajući politička pitanja onima koji imaju „jači stomak“ ili „deblji obraz“.

U pogledu slobode mirnog okupljanja postignut je ograničen napredak. Jedan od pokazatelja jeste „normalizacija“ LGBT manifestacija koje su prešle put od nasilja i zabrana, do tolerisanja i relativne javne nezainteresovanosti.

Slično tome, vlast je tolerisala političke proteste, čak i onda kada su trajali mesecima. U nekim, pak, slučajevima vlast je pokazivala manje tolerancije prema javnim okupljanjima, kao što su protesti poljoprivrednika i sl.

Sloboda okupljanja je još jedno polje u kojem je primetan instrumentalni pristup režima ljudskim pravima: kada želi da se prikaže kao tolerantna, liberalna, pro-EU vlast, tada deklarativno ulaže napor da se unapredi položaj LGBT zajednice, pre svega da im se garantuje sloboda mirnog okupljanja.

S druge strane, isto to pravo, koje bi trebalo da je univerzalno dostignuto, uskraćuje se onda kada vlast u tome ne vidi politički interes – kao što je, na primer, slučaj sa radnicima i poljoprivrednicima.

Protesti protiv uvođenja novih mera protiv pandemije koji su održani u leto 2020. godine pokazuju inovativnost vlasti u ograničavanju slobode okupljanja.

Vlast je, po svemu sudeći, izazvala nasilje na tim protestima i tako ih „kidnapovala“ i zaustavila. Na sličan način vlast je obesmišljavala proteste (setite se štrajka glađu poslanika vladajuće koalicije ispred Narodne skupštine) i institucije „praznila od sadržaja“ (na primer, parlament i pravosuđe).

Tom „strategijom obesmišljavanja“, građani se obeshrabruju od političkog aktivizma, a institucije postepeno gube društveni i politički legitimitet.

Kada je reč o zaštiti od diskriminacije, u poslednje dve decenije uspostavljeni su pravni i institucionalni mehanizmi. No, istraživanja pokazuju da se najveći broj građana u slučaju diskriminacije ne bi nikom obratio (41 posto). Glavni razlog je nepoverenje u institucije.

Povereniku za ravnopravnost i sudovima najviše se obraćaju osobe sa invaliditetom, stariji, žene i manjine, dok  osobe sa mentalnim i intelektualnim teškoćama i Romi ređe traže zaštitu svojih prava pred institucijama.

S druge strane, građani smatraju da je diskriminacija raširena, da su njome najviše pogođeni Romi, LGBT, siromašni, osobe sa intelektualnim smetnjama i stariji, a značajan broj građana Srbije smatra da su i sami bili žrtve diskriminacije. Na primer, neposredno iskustvo diskriminacije na tržištu rada ima trećina građana.

Kada je reč o pravu na pravično suđenje, Srbija je učinila određene pozitivne korake: skraćeno je prosečno trajanje sudskog procesa, a izglasani su i zakoni o besplatnoj pravnoj pomoći i pravu na suđenje u razumnom roku.

Međutim, pružanje besplatne pravne pomoći je otežano zbog malih kapaciteta lokalnih samouprava. Pošto su udruženja građana faktički isključena iz pružanja besplatne pravne pomoći, a drugi mehanizmi se nisu pokazali kao adekvatna zamena, procenjuje se da je pristup besplatnoj pravnoj pomoći, a time i pristup pravdi, za jedan deo građana Srbije onemogućen. Zato je napredak u ovoj oblasti ograničen.

Za razliku od građanskih i političkih prava, koja su se na neki način održala u centru pažnje javnosti i medija tokom čitave decenije, socio-ekonomska prava su ostala zapostavljena.

Iako vlast SNS i SPS dobrim delom počiva na podršci radnika i poljoprivrednika, ona nije puno uradila na poboljšanju stanja socio-ekonomskih prava.

U poslednjoj deceniji došlo je do rasta zaposlenosti i ekonomskog rasta, ali cena tog „uspeha“ bio je rast prekarnog i nisko-kvalitetnog rada.

Petina radnika u Srbiji još uvek radi „na crno“, a 28 posto su u zoni „ranjive zaposlenosti“ (to su radnici na nesigurnim radnim mestima, kao što su samozaposleni i pomažući članovi domaćinstva). Svaki četvrti radnik radi na privremenim i povremenim poslovima i za razliku od EU gde je to često pitanje izbora (da bi se, na primer, pomirile privatne i poslovne obaveze), u Srbiji ljudi rade na ovakvim poslovima jer nemaju izbora. Konačno, iako prosečna plata raste, dve trećine radnika radi za platu manju od proseka, a čak četvrtina za „minimalac“.

Nejednakosti se vide ne samo u pogledu zaposlenosti i prihoda, već i u pristupu javnim uslugama, kao što su zdravstvene i obrazovne. Romi, seoska populacija, izbeglice i interno raseljena lica i lica bez ličnih dokumenata imaju posebne teškoće da ostvare zdravstvenu zaštitu.

Sam zdravstveni sistem je neefikasan i preopterećen, što proizvodi duge liste čekanja i privatne izdatke – oko 40 posto svih troškova za zdravstvo čine direktna plaćanja od strane domaćinstava.

U obrazovanju, pak, deca iz siromašnih porodica, čak i kada imaju dobar školski uspeh, ne uspevaju da se školuju u gimnazijama i na fakultetima, već biraju srednje stručne škole koje ih brže vode do tržišta rada i nameću manje troškove školovanja.

Dakle, ovde beležimo nejednak pristup zdravstvenim i obrazovnim uslugama i tihu dualizaciju i privatizaciju sistema (posebno u zdravstvu) koja potencijalno vodi „odlivu“ srednjih i viših slojeva ka privatnim pružaocima. Ukoliko bi se taj trend nastavio, sistem javnih usluga bio bi u opasnosti.

Ovaj kratak pregled stanja osnovnih prava i sloboda u savremenoj Srbiji pokazuje kako je poslednja decenija, zapravo, period marginalnih napredaka i istovremeno značajne stagnacije, pa i nazadovanja.

U nekim oblastima beležimo napredak u zaštiti prava i sloboda. Nekada je, pak, nazadovanje toliko snažno i jednoznačno, kao u slučaju prava na izražavanje ili prava iz rada, da odaje sliku države u kojoj zaštita prava i sloboda više nisu kameni temeljci političkog i ekonomskog poretka.

Autor je vanredni profesor sociologije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu i autor poglavlja o “Vladavina prava” i “Ljudska prava” u okviru studije “Podrivanje demokratije”

Studija „Podrivanje demokratije – Procesi i institucije u Srbiji od 2010. do 2020. godine“ , koja  analizira ključne političke i društvene procese u poslednjih 10 godina u Srbiji dostupna je na sajtu demokratija.crta.rs