LJudska prava, mesto preseka

Odnos običnog čoveka, pređašnjeg građanina, potonjeg aktiviste prema ljudskim pravima je kao prema struji i tekućoj vodi. Klik na šteker – gori, odvrni slavinu – teče.

Izostanak očekivane reakcije određuje momenat kada se pale crveni alarmi, psuje svoja, a hvali neka tamo (daleko) uređena država u kojoj sve fercera. Rastegljivost materije i širok spektar usluga koje pružaju profesionalni delatnici na javnoj sceni omogućavaju narečenima da iskažu raskoš i talenat profesionalnog bukača i upirača prstom u problem sa osnovnom idejom da zatečeno stanje potraje.

Poznavanje dovoljnog broja efektnih fraza, uz skrušen pogled ili preoptimističan osmeh, nezavisno od situacije i prava koja u datom momentu brani, daju aktivisti dovoljno prostora i što je još (njemu) bitnije vremena da o(p)stane u temi. Donacije su poput kolateralne štete, neizbežne. Win-win situacija za stečajne upravnike u pojam (neretko i fizički) ubijenih žrtvi.

Napad je najbolja odbrana, kažu iskusni znalci. Branjeni ima sva prava ovog sveta, sem na samoodbranu. To u njegovo ime čini aktivista. Cilj opravdava sredstva. A cilj je da traje što duže. Jer onoga momenta kada se problem reši, nečija prava odbrane, prestaje potreba za društvenim angažovanjem profesionalnog aktiviste i sav smisao njegovog postojanja, što ga vraća na fabrička podešavanja. U poziciju sa početka teksta.

Građanina, običnog čoveka konzumenta poluproizvoda unapred na propast osuđenih ideja, što svojih, što svojih zastupnika pred širokim narodnim masama, prisutnim auditorijumom ili predstavnika na javnim funkcijama sve u zavisnosti od situacije, konteksta i zatečenog stanja.

Tačka gde ljudska prava presecaju moralnu vertikalu određuje mesto odakle počinje društveno prihvatljivi aktivizam bustovan domaćoj javnosti putem društvenih mreža u tople domove zabrinutog puka. Jer, ako nije na Fejsu, kao da se nije ni desilo. Mislite o tome.

Autor je član Narodnog slobodarskog pokreta i dobitnik nagrade „Biljana Kovačević Vučo“ za 2013. godine