Ljudsko merilo je jedino važno u uređenju grada

Taj postulat je – graditi po meri čoveka. Tačna formulacija zapravo tretira četiri osnovne funkcije grada. Stanovanje, rad, slobodno vreme i saobraćaj i u prevodu glasi: „Dimenzionisanje svih sredina urbanističkog uređenja grada, ne može se odvijati u drugom, već samo u ljudskom merilu.“

Da li neko pita danas čoveka, Beograđanina, ili građanina bilo koje varoši ili sela u Srbiji, šta mu je prioritet, šta mu treba, ili šta je po njegovoj meri? Ili su i gradovi i sela već davno postali samo zbir neispunjenih predizbornih obećanja, odlaganja, čekanja, ili, što je još gore, brutalnih izmena svega onoga što je u ranije donetim planovima bilo dobro.

Razgovori o problemima naselja vode se u civilizovanim zemljama, sa građanima, pre nego što se donesu bilo kakvi planovi. Znam, neki će nadobudni ustavobranitelji reći da narod ima svoje izabrane predstavnike u parlamentu, pa oni u njegovo ime odlučuju koji su prioriteti. Ali to jednostavno nije tačno. Do 1924 g. kada je usvojen prvi urbanistički plan Beograda, grad se izgrađivao sam, kako je znao i umeo i od te matrice se malo odmaklo. Ostao je neuređen, tzv. divlja gradnja nigde u Evropi nije postojala u tom obimu, a to se uvek zasenjivalo „velikim projektima“. U suštini, grad je nastajao u stalnoj borbi građana sa vlašću koja je u poplavi narodne ljubavi uvek dobijala osećanje ogromne moći, a gubila osećanje za realnost i samokritiku. Na prste se danas mogu u parlamentu izbrojiti poslanici koji ne žive u Beogradu i ko onda može da, po meri nekog čoveka, npr. iz Svrljiga, traži put za đaka do sela, autobus, toalet u školi, veterinarsku stanicu, pijaću vodu, kanalizaciju.

Od 1.800 ulica u Beogradu, četvrtina nema kanalizaciju, a 80 odsto ima vodovod od azbestnih cevi. I sada, kada gradski menadžer u štampi najavljuje izgradnju 54 fontane u Beogradu, postavlja se pitanje kome one trebaju i da li je neko pitao građane šta njima treba i da li im baš to treba.

Pokojni profesor arh. fakulteta B. Bogdanović davno je izdao jednu knjižicu pod naslovom „Mali urbanizam“. U njoj je objasnio crtežom i tekstom kako se malim sredstvima ulepšava grad i poboljšava život u njemu: ofarbanom klupom, popločanom stazom, čistom i uređenom žardinjerom, javnim i dobro održavanim WC-om, žbunom, zasađenim drvetom, lepom ogradom, travnjakom, spomenikom, obnovljenom fasadom. I umesto da se u ovoj oskudici time bavimo, pred našim očima megalomanski nestaju čitavi kvartovi starog Beograda nepovratno. Mesecima se čeka da se preurede podzemni prolazi na Terazijama, da se završi Bezistan i stotine drugih dorćolskih, vračarskih ili palilulskih ambijenata koji čine duh jednog grada.

Aman, ljudi, ima najmanje desetak fontana, od kojih su neke i mala umetnička remek-dela, a ne rade. Od aerodroma „Nikola Tesla“ do hotela „Jugoslavija“. Popravimo najpre njih. Tako nam se neće desiti da prioritet Slavije bude fontana, a ne sedmokraka kolska i trokraka tramvajska saobraćajna raskrsnica.

Autor je arhitekta