Ljuti akademik Radoje Čolović

Slučajno sam 2019. godine saznala da SANU priprema za 2020. godinu skup posvećen Vladanu Đorđeviću.

Profesorima i saradnicima Odeljenja za istoriju u Beogradu i Novom Sadu nije upućen poziv.

Ali, nimalo slučajno, od 2000. godine, kao magistar i zaposlena na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, radila sam na doktorskoj disertaciji Vladan Đorđević – biografija pouzdanog obrenovićevca.

Kada mi je mentor Radoš Ljušić odredio temu, za nju gotovo da nije bilo radova u nauci, a ni sagovornika.

Lekari su oduvek prednjačili u negovanju sećanja na zasluge doktora Vladana u okvirima njihove struke, dok je Đorđevićevo književno stvaralaštvo to vreme zainteresovalo Dušana Ivanića i tek ponekog od njegovih kolega.

Istoričari su ga oduvek poricali, sem profesora Ljušića i mene, koja sam odbranila doktorsku disertaciju januara 2005. godine.

Pola godine kasnije, akademik Vladimir Kanjuh i Odeljenje medicinskih nauka SANU uputili su poziv nastavnicima Odeljenja za istoriju povodom naučnog skupa o Vladanu Đorđeviću, koji je bio zakazan za kraj oktobra.

Pre skupa sam bila pozvana da prisustvujem otkrivanju spomen-biste Vladana Đorđevića, autora Vladimira Jokanovića.

Sa radošću sam se odazvala pozivima, izlagala na skupu i predala rad za štampu, pod nazivom Vladan Đorđević – od republikanca do legitimiste.

Zbornik sa skupa iz 2005, iz meni nepoznatih razloga, nikada nije ugledao svetlost dana.

To što nijedan član Odeljenja za istoriju nije bio pozvan da učestvuje na skupu o Vladanu Đorđeviću, koji je usled epidemiološke situacije sa decembra 2020. pomeren na decembar 2021, poslužilo mi je kao povod da se još pred kraj 2019. godine pismenim putem obratim predsedniku SANU akademiku Vladimiru Kostiću, a potom smo se i lično sastali.

Poklonila sam mu svoje knjige, između ostalih i knjigu o Vladanu Đorđeviću (objavljenu 2007).

Ukazala sam tom prilikom na štetnu praksu da SANU već čitavu deceniju ne upućuje pozive za naučne skupove onim naučnim instancama čiji je glavni zadatak proučavanje istorije srpskog naroda u Novom veku.

A samo na te dve katedre – jedna na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a druga u Beogradu, radi desetoro ljudi, četiri redovna, četiri vanredna profesora i dva docenta.

Katedru za istoriju srpskog naroda na Filozofskom fakultetu u Beogradu vodili su Vladimir Ćorović, Vasa Čubrilović, Jovan Milićević, Vasilije Krestić, Radoš Ljušić i sada ja.

U doba akademika Čubrilovića, osnivača Odbora za proučavanje 19. veka, koji je nemarnošću dvojice akademika ugašen, nije se moglo dogoditi da Akademija organizuje skup bez značajnog učešća članova Katedre za istoriju srpskog naroda.

Akademik Kostić i ja složili smo se da dve katedre ne mogu da budu žrtve, niti taoci sukoba negdašnjih šefova (Ljušić – Krestić) i da naučne aktivnosti SANU ne mogu zavisiti i trpeti usled ličnih odluka pojedinaca.

Iako smo se predsednik SANU i ja rastali uz njegova uveravanja da će učiniti sve da stvari dovedu u poredak za nauku koristan, od tog obećanja nije bilo ništa.

Tako, uputim se 2. decembra u SANU na skup o Vladanu Đorđeviću, makar da pozdravim učesnike i posetioce i da im poželim uspešan rad.

Čim sam se pojavila na drugom spratu ispred Svečane sale SANU osetila se nategnuta atmosfera.

Oni koji su imali smelosti da me pozdrave učinili su to poluglasno, žureći da zauzmu mesta u velikoj ali polupraznoj sali.

Pre otpočinjanja svečanog otvaranja, Predsedništvo se uskomešalo, ulazilo i izlazilo više puta iz sale.

Nije bilo teško shvatiti da je komešanje izazvalo moje pojavljivanje.

Nakon obraćanja predsednika Organizacionog odbora akademika Radoja Čolovića, javila sam se za reč.

Akademik Čolović učinio se neveštim da me nije primetio i požurio je ka izlazu iz sale na kratku pauzu, pre otpočinjanja radnog dela skupa.

Time me je prinudio da mu priđem u holu i zamolim ga za trenutak pažnje.

Ne sačekavši da bilo šta kažem, akademik Čolović mi je rekao da zna ko sam, da mu se veoma dopala moja knjiga o Vladanu, ali da on nije želeo da pozove na skup mene, niti profesora Ljušića, jer je ljut na nas zato što nismo predali svoje radove sa skupa iz 2005. godine.

Bila sam ne malo iznenađena njegovim nastupom i preuzimanjem odgovornosti za tako krupne reči, kojima su izrečene potpuno neistinite tvrdnje: kako je on iz audio-snimka iz 2005. sastavio transkript mog izlaganja i preko stotinu puta pokušavao da me kontaktira telefonom, ne bi li autorizovala taj tekst!

Odgovorila sam mu da to nije istina i da sam ja među prvima poslala svoj rad, jer sam i za sam skup imala gotovu verziju rada.

Svoj rad sam mejlom prosledila akademiku Kanjuhu 24. januara 2006. godine, pošto smo se pre toga čuli.

Pozvala sam se na koleginicu Jelenu Simić, koju sam više puta molila za informaciju šta se dešava sa zbornikom i pitala je kada će radovi biti objavljeni.

Akademik Čolović je bez prestanka ponavljao kako se on bojao da me pozove na skup „zbog prethodnog lošeg iskustva“, iako ja svoj predati rad nisam pet godina povlačila i objavila sam ga teg 2010. godine u Zborniku Matice srpske za istoriju u Novom Sadu.

Ko je radio sa mnom u proteklih četvrt veka može da posvedoči da sam i kao organizator i kao učesnik na brojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu uvek revnosno ispunjavala svoje obaveze.

Na kraju sam ga upitala zašto nije pozvao ostale istoričare sa Katedre za istoriju srpskog naroda ili druge sa Odeljenja za istoriju, ako je već tako silno ljut na mene i prof. Ljušića, kao što tvrdi.

Upitala sam ga da li od volje jednog akademika SANU mogu zavisiti odluke kojima se ignorišu institucionalne instance kompetentne za srpsku istoriju.

U tome je zvono označilo nastavak rada, a istovremeno je prekratilo muke akademika Čolovića, koji je na svoja pleća preuzeo teret da zaštiti prave vinovnike decenijskog žrtvovanja interesa nauke svojevolji pojedinaca.

(REDAKCIJA DANASA POZVALA JE SANU DA REAGUJE NA OVAJ TEKST, ALI REAKCIJA TRI DANA NIJE STIGLA)

Autorka je šefica Katedre za istoriju srpskog naroda u novom veku