Lobi mediokriteta

SANU je, međutim, samo vrh ledenog brega. U aktuelnoj temi istican je samo Stojkovićev Hiršov indeks (60 radova sa najmanje 60 citata) koji je mnogima nejasan. Međutim, mnogo fascinantniji je podatak da Stojković ima više od 12.700 citata, pri čemu ima 117 radova sa više od 10 citata! To je najviše od svih naučnika u Srbiji, pa čak i u širem regionu. Da li to neko u Srbiji uvažava? Nažalost, ne.

Zašto su citati važni? Zato što to podrazumeva da je čovek nešto radio, da je to što je radio publikovao i, što je najbitnije, da je to što je objavio neko prepoznao kao važno i – citirao. Taj podatak je odavno merilo uspešnosti u nauci u celom svetu, ali ne i kod nas. Ni u jednom Pravilniku o izboru profesora na našim univerzitetima nema tog kriterijuma (jedno vreme je postojao, ali je izbačen). Zašto? Zato što većina onih koji se biraju i koji glasaju za Pravilnike i za izbore u zvanja – to nemaju. I, kako to već biva, lobiji onih koji tezgare i nemaju vremena za nauku preovlađuju, kao što i lobiji onih fakulteta koji imaju najviše studenata i najviše para (a „ne stižu“ da se bave naukom) ubedljivo preovlađuju. Ti isti lobiji godinama se suprotstavljaju i koncepciji integrisanog univerziteta koji takođe postoji u celom svetu – sem u Srbiji. Jer, integrisani univerzitet podrazumeva zajedničke finansije (koje bi tako omogućile i veću fleksibilnost za ulaganje u nauku) i jedinstvene kriterijume za izbore u zvanja. Što bi onda ukinulo zastrašujuće apsurde da oni koji su najviše citirani imaju najmanje plate, a oni koji „ne stižu“ čak ni da objavljuju radove – imaju i po četiri puta veće zarade.

Kriterijum citiranosti i akademske uspešnosti ne postoji ni kod izbora dekana i rektora. I tu je važnije imati svoj lobi (po partijskoj, klanovskoj, ali najčešće po mediokritetskoj osnovi) i osigurati da rukovodeći čovek zastupa interese postojećih struktura, a ne da bude dostojni predstavnik akademske zajednice. Pa se onda čudimo nepotizmu i igrama moći koji destimulišu perspektivne mlade naučne radnike.

U zemlji u kojoj je nauka – budimo pošteni pa to priznajmo – u povoju, logično je da nema mnogo onih koji su svetski priznati i logično je da oni koji to nisu dominiraju. Ali, ono što nije logično, to je da društvo toleriše vladavinu mediokriteta i destimulisanje naučne elite. Društva koja su imala dovoljno mudrosti da prepoznaju značaj nauke za razvoj ekonomije i ukupnu dobrobit zajednice (Japan u šezdesetim godinama, Finska i Irska u devedesetim, Estonija u poslednjoj deceniji) ostvarila su neviđeni ekonomski bum, tako što su (prethodno) ulagala u nauku. A znate li koliki je procenat srpskog budžeta za nauku? Prećutaću, jer me je sramota.

Autor je univerzitetski profesor u penziji iz Novog Sada