Lobi mediokriteta

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. „SANU je, međutim, samo vrh ledenog brega.“
   Kako bi izgledali prerađeni za Srbiju prvi stihovi pesme Alena Gnzberga “Urlik”:
   Video sam najbolje umove koji su pobegli da ne budu zarobljeni u ledu u kome vladaju ljudi kojima nema što da mraz ošteti, oni koji im se dive jer ne mogu da podnesu slobodu i bes napornoga rada, jer su bez uma, a vesele se svom siromaštvu i u dronjcima i praznim očima sede naduvani u nadprirodnoj tami zimi hladnovodnih, leti pretoplih stanova lebdeći vrhovima gradova dok gledaju na tv ekranima pobenavene grupe koje kao da čekaju da im se obrati Predsednik Njegove države.

2. Sve je tako, Mikloše.

3. Urušavanje je započeto još devedesetih, a sada su univerziteti dovedeni do takvog stanja da je sramota reći da si završio fakultet u Srbiji.

   1. Rekao bih pre da je urušavanje sistema naučno-istraživačkog rada dostiglo samo dno devedesitih. Ne možemo da prenebregnemo činjenicu da je od početka 2000-tih i kod nas krenuo da se uvodi sistem objektivizacije naučnih dostignuća i da se taj proces ubrzava, uprkos činjenici da finansiranje nauke stagnira. Tokom 60-ih godina se na univerzitete na velika vrata uvuklo partijsko kadriranje, a neophodnost da se objavljuju i valorizuju rezultati skoro nestala. Sedamdesete godine su videle primere kako je po 15-20 nastavnika putovalo na kongrese u „egzotične“ zemlje na bazi jednog jedinog rada. Kadrovi iz tog i potonjeg vremena odlazili su u penziju kao redovni profesori i savetnici sa jedva 5-6 radova objavljenih u koliko-toliko respektabilnim časopisima, a ne može se reći da su tada u ovoj meri nedostajale pare za nauku kao danas.

      Ako pođemo od toga da naši profesori i istraživači rade za plate koje su manje tri do sedam puta, zavisno da li posmatramo Sloveniju ili, recimo Austriju (o SAD da ne trošimo reči), to već daje tužnu sliku bede (mada se te plate u Srbiji često „žigošu“ kao velike). Međutim, treba videti izraz neverice na licima inostranih kolega kada im kažete koliko sredstava imate na raspolaganju za eksperimentalni rad bez koga nema nikakve nauke.

      Dakle, podizanje lestvice kvaliteta naučnih rezultata je izvan svake sumnje neophodno nastaviti, ali ako to ne bude praćeno i finansijskom logistikom, doćićemo u apsurdnu situaciju da pokušavamo da putujemo na Mesec na biciklu.

4. Истина је једноставна и г. Миклош је написао.

5. Полако са тим медиокритетима. Председник САНУ, Костић, није медиокритет, а није то ни секретар академије, Анђелковић. У академији има још доста заиста квалитетних људи и није коректно сада, због једног случаја, проглашавати академију скупом медиокритета. Мада, и медиокритети нису нужно негативци. Замислите само, када би у скупштини Србије имали већину медиокритета, а не ову гомилу ништака правилно распоређену тако да имају убедљиву већину у свакој посланичкој групи. Када би нам председник државе и председница владе, плус сви министри, били медиокритети, Србија би била далеко срећнија држава. Бити медиокритет је за многе недостижна морална и интелектуална висина.
   Донета је одлука каква је донета. Та одлука је изазвала расправу у коју су се, углавном, укључили они који немају везе са науком. Било би боље да се и научна заједница укључила у расправу али то она, из неких разлога, није учинила.

6. Provesor je napisao ono sto svi iz akademskog sveta znamo. Cutimo, jer nemamo kome da kazemo. Akademija ima sjajnih umova, ali su se povukli. Nedavno sam procitala podatak iz jedne doktorske teze, sto ste obrazovaniji I sa sirim vidicima soniji ste depresiji. Verujem da se tim ljudima sve smucilo, a da se javno povuku nista ne bi promenili. Setite se sa kojom euforijom je vecina u Srbiji primila odluku da oni sa visim penzijama, a neki su akademici, treba da imaju smanjene penzije. Kazi svi treba da jedemo. Oni ne znaju, a niko im i ne govori, da ovim ljudima treba novo znanje jednako kao I elementarna hrana.