Logično je da inicijatori promene imena podnesu ostavke

Ne iznenađuju, stoga, ni njegove najnovije manifestacije u krilu sve glasnijih i politički hegemonih protagonista tzv. Srpske Vojvodine. Međutim, to što ne iznenađuju, ne znači i da takve ideološke utvare prošlosti ne izazivaju strah svakog razboritog građanina od krajnjih ishoda ekstremno desnih ideja i politika u višenacionalnoj, na temeljima antifašističke, narodnooslobodilačke borbe, konstitucionalizovanoj Autonomnoj Pokrajini Vojvodini.

Kako bilo, tragom inicijative da se ukine proslavljeno ime vojvođanskog grada, sedam decenija posvećenog sećanju na narodnog heroja Žarka Zrenjanina – vođu partizanskog ustanka protiv hitlerovske despotije u Banatu, izdajom sunarodnika prokazanog Gestapou i mučki ubijenog novembra 1942. godine – valja u analizama političkih antropologa i vrsnih znalaca fenomena tribalizma i etnonacionalizma potražiti uporište za razumevanje stvarne prirode ideja vladajuće političke desnice.

Iako će nekome neupućenom to izgledati paradoksalno, držim da u tom smislu mogu biti vrlo korisne afričke urođeničke teorije i iskustva. Naročito je instruktivno nasleđe velikog plemena Tiv, koje nam „pripoveda“ kako „…ljudi dolaze na vlast proždirući srž drugih“.

Dakle, ako se složimo da je dinamika i varljivost naglašeno konfliktne politike, sa krhkim ravnotežama reda i nereda, doista adekvatno skicirana navedenom teorijom, nije naodmet uputiti i na inspirativnu ideju jednog od najuticajnijih evropskih teoretičara nacije i nacionalizma Ernesta Renana. Naime, tezom da je „… suština nacije (je) u tome da svi pojedinci imaju mnogo toga zajedničkog, ali i da su svi oni mnogo toga zaboravili“, ovaj Francuz razložno upozorava na selektivnost nacionalnih sećanja, manipulativnu funkciju organizovanog zaborava i konstruktivističku prirodu nacionalnog identiteta.

Na tragu Renanove ideje primetićemo da u pokušajima da se razori bitan činilac modernog identiteta Zrenjaninaca izostaje uslov postojanja relevantne zajedničke volje. Uz to, u svetlu afričkih i evropskih iskustava sa totalnim nasiljem i vladavinom zaborava, nazadnjačko lice zagovornika „proždiranja“ simboličke srži i plemenitih tekovina sedam pokolenja Zrenjaninaca, postaje još transparentnije.

Stoga, ako imaju imalo demokratske odgovornosti i vrline, koje, uzgred rečeno, nema bez sluha za dobre, univerzalno prestižne multikulturalne i interkulturalne tradicije ovih panonskih prostora, protagonisti ukidanja antifašističkih tekovina dužni su da putem referenduma provere mišljenje građana o njihovim „preporodnim“ manevrima. To i zbog toga što, uoči proteklih lokalnih i pokrajinskih izbora, nisu u svojim stranačkim ponudama poentirali takve radikalne kulturološke prevrate. Dakako, u slučaju referendumskog neprihvatanja takvih predloga, a u skladu sa elementarnim normama demokratske odgovornosti, logično je očekivati da njihovi inicijatori podnesu ostavke i povuku se iz političkog života.

Najzad, još jedna nedoumica. Nisu li, možda, zrenjaninski primer, kao i ukidanje imena „Partizanskog puta“ – izgrađenog 70-ih godina prošlog veka sredstvima AP Vojvodine i dobrovoljnim omladinskim radom, na vrhovima legendarne, partizanske Fruške gore, a danas, u jeziku zvaničnika i službenim dokumentima aktuelne Vlade Vojvodine, preimenovanog u nekakav „Grebenski put“ – pokazatelji konsekventne artikulacije i ozbiljenja jednog, tek delimično obznanjenog projekta svekolikog identitetskog inženjeringa, koji sa autentično vojvođanskim, kao i sa modernizacijskim, srpskim i evropskim vrednostima antifašizma, mira, tolerancije, slobode, interkulturalnosti i demokratije nema ama baš nikakve dodirne tačke?

Sa nadom da takav pogubni scenario ipak ne postoji, na samom pragu Evropske unije, držim da još ima smisla upozoravati kako sa uskogrudim idejama i nerazboritim politikama rizikujemo gubitak još jedne civilizacijske šanse svrstavanja u red modernih, otvorenih, tolerantnih i inkluzivnih, građanskih nacija.

Autor je unuk Cvetina Pajića iz Laćarka, borca Druge Vojvođanske brigade i nosioca partizanskog Ordena za hrabrost