Ova logika se sastoji u optužbi da se u nečijoj glavi krije zlomisao, iako reči ili ponašanje te osobe ne mogu opravdati takvu tvrdnju. Ceo Pakovićev članak počiva na sumnjičenju da S. Antonić nešto ne sme da kaže ili da uradi, ali da zato druge nagovara na zlo i nasilje. Po ovoj, tipično totalitarističkoj konstrukciji, perfidnost „zlomislitelja“ se upravo sastoji u tome da se predstavlja kao pristojan ili demokratičan, ali je to samo stoga što je previše kukavica da bi pokazao svoje pravo lice. No zato je tu Veliki Inkvizitor koji će, iza naizgled običnog teksta, otkriti poziv na nasilje (u mom slučaju poziv da se na neku redakciju baci bomba), i odmah njegovog autora proglasiti za „dilera ideološkog opijuma“, odnosno dilera smrti.
Ne znam na koji bi se uverljiv način mogao opovrgnuti iskaz: „Antonić samo iz kukavičluka ne poziva da se bacaju bombe“. Tako što bi se Antonić kleo u svoju privrženost miru, demokratiji, dijalogu, itd, itd…? Tako što bi se Antonić kleo da nije kukavica? Pa, optužba se sastoji baš u tome da Antonić jedno javno govori ili radi, a drugo misli. A to što Antonić stvarno misli, najbolje zna upravo Veliki Inkvizitor. Zapravo, jedini način na koji bih stvarno mogao da pokažem da je navedeni iskaz neistinit, odnosno da nisam kukavica, bio bi da javno pozovem da se baci bomba na nekoga. Dakle, ako to ne uradim, ostaću perfidna kukavica, a ako pak to uradim, postaću ono što jesam – fašista!
I to je upravo tipična logika totalitarnog uma. Ti si fašista, a to što se ponašaš kao pristojan čovek samo je tvoja maska, mene nećeš prevariti, znam ja ko si ti i šta potajno želiš. A to što ti ne smeš da kažeš ili da uradiš, ja ću svima da objavim, jer ja znam šta ti želiš: želiš kožne pantalone, kožnu jaknu i kožni bič, želiš gole žene na kolenima sa lancem oko vrata, i želiš da ti se svi obraćaju sa „moj Gospodaru“…
Da postoje ovakvi umovi i njihove projekcije to nikako nije neobično. Ali neobično je to kada proizvod takvog uma Danas stavi na naslovnu stranu, sve sa slikom žrtve njegove projekcije. Šta znači to kada se Petru Petroviću objavi slika na naslovnoj strani, uz naslov „Petar Petrović, diler ideološkog opijuma“? Da li je to taj „poziv na dijalog“, između ostalog i sa Petrom Petrovićem, za koji se Danas toliko zalaže? Ili je to besprizivna diskvalifikacija Petra Petrovića iz javnog prostora i sa spiska normalnih javnih ličnosti?
Kada je Đorđe Vukadinović svojevremeno tužio Danas i Basaru zbog niza uvreda, Danas je objavio redakcijski uvodnik u kome se žalio da Vukadinović prethodno nije iskoristio priliku da polemiše. Ali, kako polemisati sa ovakvim tekstovima, koji nisu ništa drugo do bezočne javne uvrede – i to objavljene na naslovnoj strani? Kako polemisati sa ideološkom poternicom, sve sa slikom i imenom u naslovu? I, uzgred budi rečeno, kada je to Danas postao policija misli koja je zadužena da takve poternice raspisuje? Ili je zapravo već stiglo takvo ovlašćenje, pa sada sve javne ličnosti treba da se pribojavaju da i one ne dođu na kinesku zidnu novinu, koja se izgleda pravi od Danasa?
Basara se makar javno izvinio Vukadinoviću. Koliko nas treba da tuži Danas pa da pomislite da, u poslednje vreme, nešto sa vašim shvatanjem novinarstva možda i nije baš sasvim u redu?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
