Logika u srpskom društvu

Prikazavši svoje podnaslove hronološki, a želeći uz to da pokaže i kako vodi računa o vremenu koje mu stoji na raspolaganju, kolega je navodeći prvi, uvodni deo rekao: ‘Ovo ću vam pokazati, ako bude vremena.’. Samo predavanje je nadalje bilo sasvim korektno (i uz puno poštovanje vremena), ali meni je do kraja „zvonilo“ ovo nasilje nad logikom: kako se, pobogu, uvodni deo predavanja može razvući ili skratiti u zavisnosti od „preostalog vremena“? Pa valjda to da li ste u cajtnotu (ili ne) može da postane očito tek od polovine predavanja?

Ovde želim da postavim pitanje: Ako uspešan naučnik kome je logika zanat priča nelogične stvari, šta možemo da očekujemo od polu(ne)obrazovanih političara kojima osnovni maniri i jesu prepisivanje diploma i doktorata i reprodukovanje zadatih obrazaca ponašanja? Da proširim malo: šta se očekuje i od svih nas koji činimo srpsko građansko društvo? Jedini odgovor glasi: Pa, ovo što imamo, a šta bi drugo? Svako ko očekuje bilo šta bolje od ovoga i sam je posvađan s logikom. Koliko bi nam bilo bolje ako bismo se više držali osnovnih logičkih pravila, ustvari, samo lično preispitivali da li ono što govorimo ili radimo ima smisla?

Bilo bi dovoljno da se s vremena na vreme prisetimo da oni koji nas slušaju, gledaju ili čitaju nisu budale Neznanje je manje opasno od negiranja logike, neznanju se uvek zna poreklo, odsustvu logike ne, odsustvu logike mora da se otkrije pravi razlog. Da bih sve ovo malo pojasnio, navešću neke primere. U njima pominjem tri teme.

Je li logično da relativizujemo zločine koje su Srbi počinili i da pritom verujemo da to neće imati uticaj na moguća buduća zlodela nad srpskom decom? Ako se u Srebrenici dogodio najteži zločin, zar onda za njega ne treba iskoristiti i najtežu reč – genocid, i to bez propratnih diskusija o mogućim (opravdanim ili neopravdanim) društvenim posledicama, jer su to (logički) odvojene stvari. Je li ispravan stav da zločin u Srebrenici nije genocid, samo zato što bi neka budala iz takvog priznanja izvukla zaključak da su Srbi genocidan narod; pa nije, i to su dve odvojene stvari.

Najzad, onaj ko smatra da se u Srebrenici nije dogodio genocid trebalo bi da nađe neku drugu, posebnu reč za organizovano ubijanje hiljada ljudi druge nacionalnosti, jer reč zločin nije dovoljna. I da ponovim, ovo nije rasprava o genocidu u Srebrenici, već o zdravom razumu; pravi odgovori jesu zadatak pravih istoričara, a meni ostaje da se stidim i zgražavam nad nečim što je neko iz mog naroda uradio, u svoje i njegovo ime.

Dalje, da li je logično da zahtevamo od žena da rađaju, a da smo pritom potpuno nesposobni da rešimo problem porodičnog nasilja? Svakojako nasilje nad ženama deo je srpskog folklora, to je ono što ‘su radili i naši stari’ i toga se, kako se čini, nikada nećemo odreći. Pre ćemo prestati da pravimo opanke, nego da bijemo i/ili ponižavamo žene. A ako me neko na ovom mestu podseti da ni u svetu idealan položaj žene ne koreliše pozitivno s brojem dece u porodici, to jest da je uglavnom suprotno, priznaću da jeste tako, ali moja poruka i dalje ostaje.

Treći primer zdravorazumskog konflikta tiče se našeg decenijskog društvenog problema – visokog obrazovanja. Ovde ću otvoriti samo jednu protivurečnost. Koliko smo puta čuli da u visokom obrazovanju, odnosno obrazovanju uopšte, nema promena koje mogu da dovedu do brzih pozitivnih efekata? Ako je tako, valjda je logično da se moramo usredsrediti na promene koje možda neće doneti dobro nama, ali možda hoće onima koji danas tek upisuju osnovnu ili srednju školu. Možemo mi danas oduzeti diplomu Nebojši Stefanoviću i proglasiti plagijatom doktorat Siniše Malog – što bi svakako trebalo da se dogodi – ali to ne može da nam reši sistemski problem korupcije u visokoobrazovnom sektoru.

Rešavanje plagijata i falš-diploma je neophodno, to je veštačko disanje za naše univerzitet, ali sistemski problemi se mogu rešiti samo sistemskim merama. To su najpre karantinske mere kojima moramo da odvojimo profitno-orijentisanu delatnost od pravog obrazovanja, a uz to i da ukinemo zakonsku odredbu o obaveznom izvođenju doktorskih studija svim visokoškolskim ustanovama koje za to nemaju dovoljno naučnih kapaciteta, nekima treba uskratiti i master studije. Pritom i ono što su mnogi pre mene već rekli: idealna šansa za pozitivne promene u obrazovanju propuštena je pre 20 godina, a prva sledeća šansa protiče upravo danas.

Mislim da naša društvena sklonost za svađu sa zdravim razumom dolazi ređe iz gluposti, nego iz koristi. Nema ničega što tako lako lomi kičmu logici od ličnog interesa. Neću da špekulišem o tome kome može biti u interesu da relativizuje najteže zločine, mada svi znamo da je podilaženje sopstvenom narodu uvek bilo profitabilno. Ustručavam se i da pretpostavim ko sve i kako danas ignoriše nasilje nad ženama, osim nasilnika, naravno, mada priznajem da bi kod ovog pitanja i ona obična ljudska glupost mogla da ima značajnu ulogu. Kod visokog obrazovanje mi je sve jasno, tu se zdravom logikom igraju oni kojima je i ovako lepo i koji ništa ne bi ni menjali. A pošto nisu za promene, ali o njima moraju često da pričaju, onda nešto mora da strada, a vi pogodite šta.

* Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU