Logopedija i patologija savremenog doba

Danas je logoped u svakoj drugoj porodici i pruža podršku, ne samo deci u izgovoru nekog slova, već i odraslima, starima.

Kako se za samo nekoliko decenija, od kada postoji ova profesija, dogodilo da je potreba za ovim stručnim profilom porasla toliko da u većini evropskih zemalja prvi izbor budućih studenata bude baš logopedija ili zašto je logoped danas baš toliko tražen stručnjak?

Odgovora je više, ali je jedan ključan, a to je: savremen način života odnosno njegove posledice.

Radno vreme do 14h ili eventualno 15h, vreme za porodicu, vikend u prirodi ili kod bake i deke na selu, televizijska programska šema koja je dva puta po pet minuta mogla da zainteresuje nekog predškolca, nudile su samo jedno – dosadu.

A u dosadi se budi potreba za maštom, kreativnošću i sagovornikom ma kakav on bio. Tražila se interakcija jer je ona označavala zabavu.

U međuvremenu dogodilo se novo doba – veštačka inteligencija, digitalno doba – u kome se mi, odrasli, trenutno nalazimo u tranziciji i adaptaciji ili bolje reći čudu kako se svetlosnom brzinom svet oko nas menja i kako jedva stižemo da ga uopšte živimo.

A deca, deca žive taj novi svet, zadojena najrazličitijim govornim zvukovima od engleskog do kineskog i možda ponajmanje maternjim jezikom, svim bojama i slikama koje se smenjuju toliko brzo da se stiče utisak da bi pre 30 godina samo neki suvi genije mogao da ih obradi.

Deca takav život danas uče kao nešto prirodno i varamo se ako mislimo da to što ona vide i čuju zapravo i razumeju.

Taj beskonačan broj informacija koji naš mozak presretne u toku jednog pre podneva (uglavnom kod odraslih), u najboljem slučaju, proizvede sindrom pregorevanja, dok se dečji mozak, tek u razvoju, adaptira mnogo brže nego naš.

Ali nažalost, u toj adaptaciji mozak je uskraćen za razvoj specifičnih ili finih neurona koji bi pravili još finije veze koje bi nam omogućile da opazimo neki govor u daljini, da razlikujemo ptice prema njihovom cvrkutu ili graktanju.

Sada slobodno možemo reći da su deca uskraćena da uče reč po reč, da prepoznaju zvuk po zvuk. U moru informacija koje im serviramo i to najčešće putem tehnologije, u najranijoj životnoj fazi, mi ih ograničavamo i uskraćujemo razvoj njihovog potencijala da prevashodno misle, a onda i da govore.

Otuda danas svetski apel da se deci do druge godine zabranjuje korišćenje novih tehnologija. Istraživanja sa Harvarda pokazuju da ukoliko želimo da obezbedimo uredan govorno-jezički razvoj kod dece, neophodno je da ona od roditelja, ne mašine, čuju 21.000 reči dnevno.

Iako se čini da je to prevelik broj reči, zapravo se on može iskoristi u svakodnevnim situacijama poput večere, kupanja, uspavljivanja.

Potrebno je u jednom danu sveukupno provesti dva sata u konverzaciji sa detetom, što se smatra dovoljnim da se njegovo nasleđe pokrene i da ono razvije govor.

Dodatno, danas se susrećemo i sa urođenim ograničenim kapacitetima za učenje, kojih je takođe sve više, a koji dele uzrok „savremeno doba“ (trenutno druga tema).

Sveukupno došlo je do pojave novih patologija koje ni mi sami stručnjaci više ne možemo da ukalupimo ni u jedan postojeći klasifikacioni sistem odstupanja.

Ova nova realnost, i ako tako deluje, zapravo i nije toliko tragična, jer zasigurno će buduće generacije imati neke veštine koje su sada za nas nezamislive, ali se nažalost komunikacija, kao izvor našeg učenja, možemo reći i mentalnog zdravlja, u ovakvim uslovima jednostavno neće razvijati.

A postoji li drugi način, jer i buduće čitanje misli zahtevaće neki kod ili neku reč.

Otuda logopedija postade u svetu, za manje od jednog veka, samostalna naučna disciplina i zanimanje sadašnjosti i budućnosti.

Autorka je šefica katedre za logopediju Visoke škola socijalnog rada u Beogradu.