Da nije „lojalista“ i Dete Danilo?

Naime, saznadosmo da se u jednoj neznanoj, maloj, čini mi se hladnoj i mračnoj crkvi, konspirativno okupila družina pod viteškim imenom „lojalista“. I da su se oni u toj svetinji zakleli na neraskidiv savez i nepokolebljivu vernost vladaru. Svoj zavet da će ga braniti do poslednje kapi krvi, zapečatili su svojom krvlju. (Čini se da tu provejava snažan afinitet prema krvi).

Tako su, poput krstaških vojnika koji su pod parolom oslobađanja Hristovog groba pljačkali i palili gradove, silovali i ubijali – ukratko prosuli mnogo tuđe i svoje krvi – ubedili sebe da vode borbu za krst časni. I svoju slobodu zlatnu. Portal između dva sveta je usled nekog neobjašnjivog kosmičkog kvara ostao otvoren, pa su lojalisti pomešali 12. i 21. vek, i preneli u doba veštačke inteligencije drevne rituale.

Samo, kako možemo biti sigurni da smo doživeli upad ranog srednjeg veka u naš univerzum? Možda je to samo trejler za domaću verziju Igre prestola, koji nam je predstavio glavni glumac i režiser da bi zagolicao našu maštu?

A možda je u kontekstu svojih izjava o „17.000 lojalista“ i njihovoj zakletvi u crkvi, želeo da se „nakači“ na istorijsko okupljanje cara Lazara i srpskih vitezova u crkvi pred Kosovski boj? Da profitira od snažne simbolike borbe za odbranu otadžbine i opstanak naroda? Zna on da je ceremonija grupne zakletve u crkvi, pred Bogom, kao simbol obavezujuće odanosti i spremnosti na žrtvu, utisnut u kolektivno pamćenje i sentiment.

Međutim, ova vrsta retorike u našem univerzumu i dobu deluje, u najmanju ruku, anahrono. Iako Vučić pokušava da iskoristi stari istorijski obrazac u cilju mobilizacije svojih sledbenika i političkog legitimisanja svoje vlasti, u današnjem društvu, u sekularnoj Republici Srbiji, takav govor je eonima udaljen od realne društvene dinamike.

Korišćenje davne prošlosti za političko oblikovanje sadašnjosti i budućnosti je, naravno, osuđeno na poraz. Našu davnu i slavnu prošlost izučavamo i uvažavamo, ali kada biva dovučena u sadašnjost dobija se rimejk komičnog filma Posetioci.

Doduše, Vučić, koji hteo – ne hteo, obitava u ovom našem univerzumu i vremenu, predstavlja sebe modernijim, unoseći notu otklona u odnosu na zaluđene „vitezove“. On tobož nema veze sa „samoinicijativnim“ okupljanjem zaverenika.

Označava ih čak „malo ekstremnim“ za njegov ukus. Uzgred, šta znači biti „malo“ ekstreman? Ta notica, takoreći fusnota, omogućava mu da se distancira od bilo kakvih potencijalnih kontroverzi ili optužbi za podsticanje nasilja i pozivanja na građanski rat. Mada je i notica obeležena starim pečatom dinastičkog principa, oličenog u rođenom bratu. Da nije možda onaj zagonetno pomenuti porodični pripadnik tog tajnog reda naslednik, Dete Danilo?

Zašto naš car u pokušaju pominje uopšte tajni red čija bi sila i delotvornost trebalo da leže upravo u njegovoj skrivenosti od javnosti? Kao vešti iluzionista podigao je krajičak vela misterije, istovremeno navlačeći neprozirnu zavesu na prave teme koje potresaju naše društvo. S jedne strane, poručuje nam da je poredak koji je izgradio srednjevekovno monarhistički (nije čak ni parlamentarna monarhija). Zatim, da je on i zemaljska i nebeska Srbija, pomazanik Boga i Istorije. Zapravo, da najmanje 17.000 „časnih i čestitih“ čvrsto veruje u to. Dobro, tu priču je uvezao iz paralelnog univerzuma. Ali zašto je to uradio baš sada? Pa u ovoj našoj realnosti, u kontekstu ogromne društvene nestabilnosti i protesta mladih, on šalje prilično neuvijenu pretnju. Iako tvrdi da nije organizovao ni pozvao „17.000 lojalista“, samo javno pominjanje te bizarne družine ima jasnu političko-represivnu funkciju. Manipulacija anahronom retorikom cilja na to da fascinira „svetinu“, omogućava mu da (pokuša) da kreira i kontroliše narativ i stvori atmosferu straha, dok istovremeno održava distancu od direktne odgovornosti za bilo kakve akcije koja bi ova grupa, navodnih odmetnika, mogla preduzeti.

Doista, iako čovek odvajkada čezne za vremenskom kapsulom, postoje suštinski i fundamentalni razlozi zašto portali između različitih svetova i vremenskih dimenzija moraju zanavek ostati zatvoreni. Ali hajde da se spustimo sa tih metafizičkih visina.

Mnogi naučnici porede kosmos i ljudski mozak, uzimajući u obzir njihove zajedničke karakteristike u pogledu složenosti, povezanosti i razvoja. Pre će onda biti da je portal između svetova i vremenskih dimenzija i njihovo mešanje, rezultat nekih neuroloških prespojavanja u nečijem mozgu. Takoreći, neurološki kratki spoj.

A kad ostanemo tu gde jesmo i gde jedino možemo biti, u našem vremenu i u našoj realnosti, nameće se jedan jedini zaključak: da tu ima i te kako posla za tužilaštvo. Ono oslobođeno i nezavisno.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.