Lomačom se brišu tragovi zločina

Kada su u novembru 1998. na Kosovo stigli pripadnici misije OEBS, oni kojima je zapala Suva Reka, gradić nedaleko od Prizrena, smestili su se u hotel „Boss“, vlasništvo braće Nišavić.

Nisu se dugo zadržali.

Milorad, jedan od trojice braće, lokalni je šef državne bezbednosti, pa Albanci zaobilaze i hotel i verifikatore.

Nenadano, kao što su ih i dobili, Nišavići ostaju bez gostiju i prihoda koje su očekivali.

Posmatrači se preseljavaju u dve najveće od nekoliko kuća mnogočlane porodice Beriša.

Pred policijskom stanicom u Suvoj Reci, 26. marta oko podne, zaustavljaju se dva vojna kamiona iz kojih iskaču pripadnici 3. čete, 37. odreda PJP.

Neki su namazani tamnim bojama po licu, drugi nose gusarske marame umesto kapa.

Odmah za njima, svojim land roverom pristiže i komandant Radosav Mitrović – Čegar jedan.

Obučeni u maskirne uniforme i naoružani automatskim puškama, zadivljeno ih gledaju lokalni policajci i rezervisti.

Zamenik komandira Jovanović, impresioniran dolaskom komandanta Čegra, pokušaće da mu preda raport.

Ovaj ga i ne konstatuje…

„Šta vi tu čekate?“, kaže komandant, pokazujući rukom Jovanoviću da se lokalci priključe njegovima.

A njegovi, razvijeni u strelce, žurno grabe ka kućama Beriša. Kako kroče u mahalu, opkoljavaju kuću po kuću. Jedni obezbeđuju prilaze, a drugi, sa oružjem „na gotovs“, upadaju u njih vičući da svi izađu napolje.

U dvorištu Beriša lokalci su u prednosti – znaju svoje sugrađane i susede pa ih, opkolivši im kuće, dozivaju po imenima:

„Bujar, izlazi napolje. Izlazi i daj ličnu kartu.“

U kući prestrašeni Bujar prevrće po džepovima i nigde ne nalazi ličnu kartu.

Specijalci u dvorištu šire paniku paleći neke od kuća i grubo razdvajajući žene i decu od muškaraca.

Deca zapomažu i panično beže iz dvorišta.

Za njima i majke.

Lokalci ispaljuju rafale iznad njihovih glava.

Nedžmedina Berišu, Lirijinog muža, pogađaju i on pada.

Trudna supruga vuče ga niz put.

Bujaru je laknulo.

Pronašao je ličnu kartu i izlazi iz kuće da je pokaže.

Vidi kako policajci iz dvorišta isteruju žene i decu goneći ih ka Zanatskom centru.

Vjolca je videla Bujara kada je izašao, ali bežeći nije smela dalje da se osvrće.

Kad je opet čula rafale iz svog dvorišta, pomislila je da su ga ubili.

Debeovac Nišavić daje svoj „stručni“ doprinos akciji.

Otkriva Radovanu Repanoviću, komandiru stanice policije, da su OEBS-ovi špijuni razbacali lokatore koji NATO-u odaju pozicije te i zgrada policije može lako da bude gađana.

Grupa lokalnih policajaca ustremljuje se na belu dvospratnicu Faika Beriše.

Radeći ko i „posebni“, izbacuju iz kuće sve koje zatiču.

Odvajaju žene i decu od muškaraca.

Čukarić i Tanović se deru, traže oružje.

Da bi demonstrirali odlučnost i pokazali „namazanima“ šta oni mogu, ubijaju Fatimu, Sadeta i još dvojicu starijih Beriša.

I „namazani“ ubijaju.

Lako i rutinski, bez suvišnog trošenja municije.

Tela ubijenih dovlače do samih zidova zapaljenih kuća.

Gori i oseća se ljudsko meso.

Ubice lomačom brišu tragove zločina.

Debeovac uzvraća udarac.

U golorukog Nedžada Berišu, kod koga su bili smešteni oebsovci, pucao je iz pištolja.

Radeći po planu, grupa „čistača“ u crnim uniformama pljačka i utovaruje u kamion robu iz prodavnice auto-delova Vesela Beriše.

Za to vreme par stotina metara od bojišta na kome njegovi operišu – pljačkaju, pale i ubijaju – komandant Čegar sedi u svom land roveru kao za kakvim komandnim punktom.

Vodi i kontroliše operaciju radio-vezom, koju sve vreme drži sa Siketićem, komandirom Treće čete.

Tokom akcije koja se izvodi na nekoliko lokacija u Suvoj Reci, rezervisti Petroviću pozli.

Gadi mu se i povraća zbog svega što rade i u čemu i on učestvuje.

Najradije bi da se onesvesti, da nestane.

Naređuju mu da ide i sprovodi žene i decu u Zanatski centar.

„Uzmi neki alkohol da se opustiš“, kaže mu Čukarić.

Više od pedesetoro Beriša, među njima devetnaestoro dece, u Zanatskom centru prisiljavaju da uđu u bivšu piceriju „Kalabrija“.

Guraju ih i sateruju oružjem.

Naređuju im da posedaju na pod.

Krcata prostorija, jedva zatvore vrata.

Izbezumljene žene, mahom majke, pokušavaju da utvrde ko im je od dece tu.

Oni u crnim uniformama, što su „oslobađali“ prodavnicu auto-delova, napunili su svoj kamion i zadovoljni ga ispraćaju put Prizrena.

Ispred „Kalabrije“ Tanović, Čukarić, Jovanović… natežu iz flaša vinjak i votku koje je Petrović usput nabavio.

Odugovlače.

Svako čeka da neko drugi počne prvi.

Naizmenično piju vinjak i votku, kao da cevče pivo.

Jedan od šefova Teritorijalne odbrane viče da je stigao kamion i da se požuri.

Iz picerije se pojača plač i komešanje.

Neko dete doziva majku.

Tanović još jednom nagne votku.

Doda flašu, šakom obriše usta.

Izmahne i kundakom automata tresne u izlog picerije.

Puca staklo.

Onda se raskorači i, poput desperadosa u lošim krimićima, ospe rafal u unutrašnjost picerije.

Sledi ga Čukarić rafalom na zatočene žene i decu.

Pridružuju se i ostali.

Štekću automati, samo Petrović ne puca.

Tetura se i povraća.

Iznutra se razležu krici ranjene dece.

Šureta Beriša lagano podigne glavu i vidi da je Šerine mrtva.

Da su i Floriju ubili.

Da je krv svuda.

Da Sebehate drži u naručju svojih dvoje dece.

Čuje kako Vjolcin sin Redon govori: „Mama, i Doretinu su ubili.“

Šuretina ćerka Majlinda, držeći svog malog brata u rukama, vikala je da su joj ubili sestru Herolindu. Vjolcin sin Redon je pokušavao da pomogne rođaki Dafini, koja je, pogođena rafalom, teško disala: „Bože, šta su mi uradili. Šta su mi uradili. Kažite im da uđu, da me ubiju“, vapila je mlada Mihrija oblivena krvlju.

Novi rafal i vapaj je prestao.

Čuju se samo uzdisaji i jecaji.

Šureti neko dodaje njenog Drilona, i ona mu daje flašicu s mlekom.

Dete nema ni dve godine, mleko ga ne smiruje, plače sve glasnije.

NJegova kuknjava izluđuje pripite policajce.

Novi rafal kroz razbijeni izlog.

Tanović skida bombu sa opasača.

Otvori vrata picerije, izvadi osigurač „kašikare“ i baci je na krvava tela.

Eksplozija, dim i miris baruta…

Šureta je ranjena u ruku i nogu, guši je dim, ali opet diže glavu.

I vidi da je njena Majolinda mrtva.

Da je Sebehati razneta glava, ali ne vidi njenu decu.

Vidi da je Ismet, Fatonov sin, ranjen i da doziva majku.

Ugleda i Sebehatinog malenog Erona.

Vrišti krvav.

Šureta pokuša da mu doda flašicu s vodom.

Ne može da je dohvati, nema ručicu.

Patrljak leve visi mu niz telo.

Desnom dočepa flašicu.

Pije, pije, pije… Smiri se, ne kuka. Kroz razbijeni izlog neko ubacuju još jednu bombu. Opet eksplozija i još dima i mirisa baruta. Lokalci su ubili sve Beriše u piceriji „Kalabrija“. Izvršili dobijeni zadatak – mislili su!

Osmorica mladih Roma koje je Repanović mobilisao da ubijene utovaruju u kamion, užasnuli su se i pobegli kada su videli krvava tela u piceriji.

Nisu daleko odmakli.

Pohvatali su ih i objasnili im: „Nemojte da se zajebavate ako nećete da prođete ko Šiptari.“

Dobili su nosila i jedno po jedno telo prenosili do vojnog kamiona parkiranog ispred Zanatskog centa.

Vjolcu Berišu su prvo vukli po krvavom podu.

Stavili na nosila, odneli i ubacili u kamion.

Ubice nisu otkrile da je živa!

I njen sin Gramos bio je ranjen samo u levo rame.

I Šureta je bila živa u kamionu prepunom njene mrtve dece i rođaka.

Vojni kamion sa više od pedeset tela krenuo je ka Prizrenu.

Na vojnom strelištu u Koriši čekala je spremna, bagerom iskopana ogromna jama.

Do nje neće stići Šureta Beriša.

Ni mali Gramos.

Ni njegova mama Vjolca, koja se plašila da iskoči.

Mislila je da će lakše pobeći iz groba.

Šureta ju je ubedila, a Vjolca je za sobom povukla i Gramosa.

Iako teško ranjeni, sve troje spasili su se iskačući iz kamiona u pokretu koji je njihove najbliže odvezao u prvu masovnu grobnicu.

Srpski policajci i rezervisti iz Suve Reke, nakon masakra koji su izveli, nisu dobili predah.

Išli su od kuće do kuće komšija Albanaca objašnjavajući im kako je bolje da odmah krenu za Albaniju nego da prođu kao Beriše.

KRAJ