Lopovi, prevaranti i njihova tiranija

To vidim i osećam i kod svojih dugogodišnjih prijatelja, kad čujem ono rezignirano, otegnuto, sa svačim pomireno: „Svaka vlast je ista i drži se ti sporta, nemoj da se mešaš u politiku“.

Prvo, možda je u srednjem veku kad je bila „od Boga“, svaka vlast i bila ista. Tada je crkva lansirala onu čuvenu devizu: „Caru carevo, Bogu božje“ ne pitajući se da li i koliko ostaje za čoveka?

Drugo, i važnije, danas kad je vlast od građana i njihovih glasova, obaveza je svakog mislećeg stvorenja ne da se meša, nego da se brani od nakaradne politike i političara koji, uz pomoć privatizovanih i kriminalizovanih tzv. službi bezbednosti, gazeći Ustav i zakone, uzurpiraju svu vlast i počnu da uređuju živote građana po sopstvenim ološkim, primitivnim i mafijaškim merilima i kriterijumima. Kažu vratili smo se u devedesete godine prošlog veka jer su u Srbiji ponovo na delu slobizam, šešeljizam. Nismo iz devedesetih ni izlazili, jer se službena Srbija nikada nije zvanično ogradila od ratne i zločinačke politike Slobodana Miloševića i njegovog omiljenog opozicionara, ratnog zločinca Vojislava Šešelja. I politički akteri na današnjoj sceni Srbije, dokaz su da nije svaka vlast ista, iako su u njoj svi Slobini i Šešeljevi kadrovi, samo nema njega tj. rodonačelnika.

Slobizam i šešeljizam nekada, to su izgubljeni ratovi vođeni u ime srpstva u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. To su takođe i ratni zločini i protiv svog i protiv svih naroda u okruženju. To je zatim kriminalizacija svih službi bezbednosti, i uz njihovu pomoć, devastiranje kompletne društvene i državne imovine i privrede u vidu divlje i „burazerske“ privatizacije.

Slobizam i šešeljizam danas, zadržavaju kvazinacionalizam kao ideološku osnovu svoje politike, ali umesto rata, simuliraju i fingiraju politiku mira i saradnje u regionu kao i pregovore o Kosovu. Devedesetih je izvršena kriminalizacija a danas totalna privatizacija svih „Službi“, uz čiju pomoć se osvajaju, prisvajaju i pljačkaju sve društvene institucije i organizacije u nauci, prosveti, zdravstvu, kulturi, medijima i sportu.

Kako je došlo do toga da se ti ljudi koji obavljaju javne funkcije, ponašaju kao da su te institucije na čijem su čelu, njihovo vlasništvo?

To je napravljeno tako što je u tim nepolitičkim tj. civilnim sektorima života, zadržan koruptivni delegatski princip upravljanja, iz vremena kolektivizma odnosno socijalističkog samoupravljanja. Vladajući političari, posredstvom „Službe“, izaberu delegate u Skupštini kao najvišem organu upravljanja u pomenutim društvenim institucijama i postave im predsednika. NJihov prvi zadatak je da upravljačko pravo, promenom statuta pretvore u neformalno pravo vlasništva nad kasom ili budžetom. Delegati u toj i takvoj skupštini ne predstavljaju nikoga i nikome ne odgovaraju jer, kako se nekad govorilo, nemaju bazu koja stoji iza njih. Zato moraju bespogovorno da slušaju predsednika. U protivnom, ostaju bez apanaže i drugih privilegija ili ih jednostavno zamenjuju.

Ima i slučajeva kada su delegati glavni, odnosno jači od predsednika. Tipičan primer su profesionalni navijači koji su uzurpirali fudbalske klubove Zvezdu i Partizan. Da su jaki, priznao im je i sam predsednik države. Suština sistema je u raspolaganju kasama pomenutih institucija koje se pune iz budžeta Vlade Srbije, dakle od novca svih nas građana. A onda oni prazne te kase po svojoj volji.

Afera „Univerzijada 2020.“ najbolja je ilustracija apsurdnih situacija koje proizvodi takav nakaradni sistem. Predsednik Univerzitetske sportske skupštine kao čuvar pečata i kase koristi svaku priliku za pljačku. A kad ga uhvate u krađi, on promeni delegate u Skupštini kao najvišem organu upravljanja. Ti novi delegati izglasaju da je sve po zakonu i mirna Bačka, pljačka ide dalje.

Najznamenitiji Srbin današnjice u svetu biznisa Filip Cepter pokušao je svojevremeno da taj nakaradni sistem promeni u krovnoj nacionalnoj sportskoj kući – Olimpijskom komitetu. Pljačkaši olimpijske kase nisu mu dozvolili da svojim novcem promeni način finansiranja. „Služba“ ga je pomenutim sistemom zamene delegata, oterala, posle par meseci predsednikovanja. Sećam se da sam tadašnjem premijeru Srbije Vojislavu Koštunici pokušao da skrenem pažnju na ta i takva zbivanja u sportu. Dobio sam odgovor: „Sve to ide svojim tokom…“. Tim tokom je čovek iz „Službe“ koji je upravljao eliminacijom Ceptera, plovio i doplovio ponovo do jedne od najviših funkcija u Olimpijskom komitetu.

Nije dakle svaka vlast ista. Ali ono što je u našem slučaju isto, što čini zajedničku nit svakoj vlasti, to je ta od komunističkih vremena nereformisana, a u doba slobizma i šešeljizma kriminalizovana i privatizovana Služba bezbednosti. Vlasti a ne države. Ona je temelj i poslednji bedem odbrane slobizma i šešeljizma.

Lepo je pisao Sokrat samo nema u Srbiji ko da ga čita. „Lopovi i prevaranti će hteti važne državne funkcije. A demokratija će im to dati. A kada lopovi i prevaranti i konačno demokratski preuzmu vlast, jer i kriminalci i zločinci žele moć, nastaće gora tiranija nego u vreme bilo koje monarhije ili oligarhije.“

Autor je novinar