Lustracija je put ka tamnoj strani Sile

Koliko čujem, poslednji put kada je predsednik ove stranke bio u vladajućoj koaliciji pre ovog kontinuiteta, ta vlast se okončala na način da je narod bio toliko izrevolitran, da je ideja lustracije bila često prisutna u opozicionim(nakon smene vlasti, vladajućim) krugovima.

Pod „lustracijom“ se obično misli na zabranu funkcionerima, poklonika svrgnutog autokratskog režima da se ubuduće bave politikom, kao i zabrane da budu birani na javne funkcije.

Ako imamo na pameti Jutku, Dragoljuba Simonovića (bivši predsednik opštine Grocka, prvostepeno osuđen za paljenje kuće novinaru), ogoljene fantome iz Savamale, sve potencijalne afere i krivična dela koja bi, možda, u sudskom postupku jednog dana mogla da se stave na teret nosiocima najviših državnih funkcija, ideja lustracije, priznajmo, mora imati jedan primamljiv prizvuk, jer nas trajno štiti novog izigravanja, zloupotrebe, pa i gašenja institucija od ovih aktera, nesumnjivo vičnih izigravanju, zloupotrebi i gašenju svega što im se nađe na putu, pa makar to bile i institucije pravne države.

Ne mogu nikome, ko pravnik nije po struci, zameriti sklonost ka lustraciji, jerbo čestitom narodu je preko glave poniženja na svakom koraku, ukratko, životu koji se vozi u šklopocijama, dok te svakog čaca iza ćoška može raspolutiti divljački vožen Meklaren ili Lambordžini.

Ipak, kao pravnik i advokat, moja je profesionalna i moralna dužnost ostati principijelan i onda kada će ta principijelnost smetati osećajima i mišljenju onih čije mišljenje zavređuje moju pažnju.

Demokratija garantuje slobodu mišljenja i izražavanja, uz ograničenja te slobode rasnom, verskom, nacionalnom, seksualnom i drugim mržnjama, koje su zabranjene.

Naša država, složiće se većina kolega, ima prilično dobru zakonsku regulativu i mali je broj onih koji bi imali šta još da dopišu, a i to što imaju, uglavnom se odnosi na vrlo specifične oblasti.

Oskudna primena tih zakona je najveći problem, zbog slabih institucija. Krivični zakonik Republike Srbije sličan je krivičnim zakonicima evropskih država, a čak i po težini propisanih sankcija rigorozniji je od zakonika skandinavskih i još nekih zvučnih država.

Ako znamo da se zatvorenik ne može baviti politikom, postavlja se pitanje šta podrazumeva lustracija i koga to ona cilja?

Bivši zatvorenici se takođe, u praksi, teško mogu baviti politikom, jer ih društvena stigma sprečava i od pronalaska bilo kakvog zaposlenja, a kamoli onog koje, barem zvanično, treba da vrše najbolji i najčasniji među nama – vođenje države.

Ukoliko je cilj opozicije da oživi institucije ove države, to će podrazumevati i odrešene ruke tužilaštava i sudova da procesuiraju sve one koji su se oglušili o imperativne (već dobro definisane) zakonske propise.

Možemo zaključiti da se ideja lustracije svakako ne odnosi na one koji bi nakon stvaranja pravne države bili osuđeni, jer, kako rekoh, jalova je i neubedljiva govornica koja se nalazi iza rešetaka.

Ideja lustracije odnosi se na one koji bi krivično ostali nevini i onda kada bi javni tužilac, oslobođen svih pritisaka, čeprkao po njihovim delima tokom njihovog autoritarnog režima.

Strogo i otvoreno pravno govoreći, ideja lustracije ima za cilj sankcionisanje i žigosanje nevinog čoveka, zbog njegove pripadnosti autokratskom režimu koji je svrgnut.

Ova ideja štrči naspram svakog demokratskog principa i time je – autokratska. Zabrana bavljenja politikom i obavljanje javnih funkcija čoveku kome se ne može ništa pripisati u krivicu prema važećem Krivičnom zakoniku, nevinom čoveku, autokratska je, a njeni poklonici (opravdano) ostrašćeni i isfrustrirani. Ta ideja je, pre svega, pravno izuzetno sporna.

Ona je nešto poput želje da se zabrani Murinjov i italijanski beskonačno defanzivni stil fudbala, jer je užasan za gledanje, ali je u svemu po fudbalskim pravilima, isuviše dobrim da bi ikada bila menjana.

Ono što bi fudbal postao kada bi se Murinjov stil zabranio, to bi postala i demokratija kada bi zabranila slobodnom čoveku da se bavi politikom, jer aktuelni funkcioneri(a ne sud!), smatraju da nije igrao lepo, dok je bio funkcioner, iako sud smatra da je igrao prema pravilima.

Čak važnije od pravnog gledišta, koje lustraciju već obesmišljava u svakom smislu, jeste ono vrednosno. Kako ćemo se mi vrednosno odrediti i novo društvo koje želimo stvoriti, ako njegovo stvaranje otpočnemo žutim trakama koje ćemo nalepiti nevinim građanima, koje ih označavaju kao nedostojne bavljenja politikom?

Nosimo li mi išta u sebi, ako nismo kadri izabrati one najbolje među nama, već nam je potrebno da one, za koje nova vlast proceni kao najgore – isključimo iz igre? Ideja lustracije na taj način grubo potcenjuje i omalovažava sposobnost građana da biraju najbolje.

Time se ograničava i obesmišljava ustavom zagarantovano aktivno i pasivno biračko pravo: pravo na izbor i pravo da se bude izabran.

Zdravo demokratsko društvo ne rađa se u odmazdi. Ono počiva na šansi i veri da svako od nas može postati bolji čovek nego što jeste.

Ta vera mora biti najsnažnija i najpre poticati od same države.

Država mora verovati i funkcionisati tako da omogući svakom svom građaninu, pa i onom osuđenom, da postane bolji čovek. To će postati najpre tako što nikoga neće označiti kao lošeg. Jer kao što je roditelj čija su deca loša – loš roditelj, tako će i država koja će nevinog označiti kao lošeg, biti loša država.

Demokratija će u njoj postati samo ono što novi čelnici vlasti dozvole da bude demokratija. „Lustracija je put ka autokratiji. Lustracija je put ka tamnoj strani Sile.“ Samo ono što bi veliki Džedaj-vitez Joda zaista rekao, može zazvučati kao da je stvarno i rekao.“

Autor je advokat

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.