Madera i maderaši: Lični stav Milojka Pantića

Beograd naime ima na hiljade ugostiteljskih objekata. Za restoran je važno i kakva mu je lokacija, i kakav je ambijent, nameštaj i čaše i tanjiri, odnosno hrana i piće. Najvažnije je međutim kakvi su ljudi u njemu odnosno kakvo je osoblje i njihovi gosti. Po tome se Madera razlikuje od svih ostalih restorana u glavnom gradu. Jer njeno osoblje čine vrhunski profesionalni ugostitelji na čelu sa generalnim menadžerom Nebojšom Dapčevićem.

A stalni, višedecenijski gosti su plemići duha, odnosno vlastela, ali ne kao zemljoposednici na imanjima, već na svojim poslovima i u svojim profesijama. Madera je druga kuća, za osoblje bukvalno a za stalne goste maderaše metaforično, jer mnogi od njih su završili život dolazeći u Maderu ili odlazeći iz nje.

Taj naš retrovizor života podsetio nas je da je postojalo i neko vreme kada je bilo važno i šta kaže Madera, odnosno šta kažu maderaši a ne kao danas u Beogradu i Srbiji, šta kaže jedan jedini čovek kao da je vlasnik naših života. Od toga šta su govorili maderaši u svim oblastima života od politike do sporta, od novinarstva do muzike, od kulture do privrede i života uopšte, pokojni kolega Dobrivoje Bobi Janković iz Politike, najbolji sportski novinar štampe posle LJubiše Vukadinovića, napravio je knjigu „Šta kaže Madera“.

U toj knjizi ostalo je zabeleženo šta je iz Londona i NJujorka javljao jedan od najvećih srpskih novinara svih vremena i jedan od najstarijih maderaša Miroslav Miro Radojčić. Ostalo je zapisano i šta je za zagrebačku štampu iz Beograda javljao veliki hrvatski novinar Pero Zlatar.

A napisao je između ostalog da je Madera za Beograd ono što je Maksim za epikurejski i hedonistički Pariz, što je Mama Leone za Njujork, Điđi Faci za Rim, Štajsel za Jerusalim, Las Kuevas de Luis Kandelas za Madrid, O Faja za Lisabon, Den Tana’s za Los Anđeles ili Botega za Melburn. Maderaši su ta posebnost zbog koje Madera opstaje kroz vekove, sisteme, stare i nove vlasnike i hiljade drugih restorana koji bljesnu pa se ugase.

Maderaši su svi, od kraljeva i prinčeva, preko predsednika država, ministara, ambasadora, glumaca, novinara, književnika i sportista do običnih zanatlija. Ostalo je zapisano da je Madera bila jedini javni lokal u koji je posle pada sa vlasti, svraćao prvi srpski komunista Aleksandar Ranković.

A pamti se i da je u Maderi rekao Šekularcu da ne može iz Zvezde da pređe u Juventus jer mora da zabavlja „našu“ radničku klasu. U Maderi su stolovali i predsednici skraćene Jugoslavije književnik Dobrica Ćosić i haški oslobođenik nedavno preminuli Milan Milutinović.

Maderaške zvezde među ambasadorima su Voren Zimerman kao poslednji ambasador SAD u bivšoj SFRJ koga je „rusofil“ Milošević odbio da primi u audijenciju, kao i aktuelni američki ambasador Kristofer Hil, čija je reč itekako važna na srpskoj političkoj sceni. Ali vratimo se „stalnim maderašima“, među koje spada i Vlada Stanković autor jedne od najboljih knjiga o predratnoj građanskoj Srbiji „Montevideo, Bog te video“.

Posle raspada Jugoslavije preselio se u Barselonu i tamo postao ugledni novinar lista „El mundo deportivo“.

Pakosnici su govorili da se jugoslovenski fudbal vodi iz Madere. To naravno nije odgovaralo istini, ali je tačno da je bilo važno šta o najpopularnijem sportu kažu „fudbalski“ maderaši. Doktor Aca Obradović tvorac profesionalnog fudbala na ovim prostorima kome je Madera napravila spomen-obeležje u Sali restorana, Miljan Miljanić, prvi predsednik Udruženja fudbalskih trenera Evrope, Dragoslav Šekularac, prvi fudbaler na planeti kome je najpoznatiji sportski list na svetu L’ekip, dao ocenu 11 zbog igre na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine. Važno je bilo i šta o fudbalu kaže Zdravko Mrvić, prvi civilni ili možda je bolje reći civilizovani predsednik vojnog kluba Partizan.

Kada dođu iz Nemačke, uvek su s pažnjom slušani maderaši koji su u toj zemlji stekli ime i slavu Perica Radenković – „Kening Radi“, golman Minhena 1860 kome je i Angela Merkel tražila autogram, Ivko Plečević, legendarni Dejvis kup igrač i šampion Jugoslavije u tenisu i jedan od prvih učitelja Borisa Bekera.

Pa onda moj imenjak Milojko Polomac, nekadašnji direktor u Železari Smederevo iz vremena kada je taj privredni gigant bio naš. Iz Amerike su pravo u Maderu, najnovije informacije donosili Boba Bojović naslednik slavnog vojvode Bojovića iz Prvog svetskog rata, doktor iz Valjeva Ilija Srećković Bibe, vlasnik jedne od najboljih uroloških klinika u Čikagu. Naravno i Dobrivoje Tanasijević Den Tana, čiji je restoran u Holivudu spadao među sto najboljih u celoj Americi.

Neopisivo je zadovoljstvo bilo slušati maderaše velikane jugoslovenskog glumišta LJubu Tadića i Radeta Šerbedžiju, kao i muzičke zvezde dva Predraga, divne ljude i pevače Cuneta Gojkovića i Dragana Živkovića Tozovca.

Što se mene lično tiče, ostaju za sva vremena nezaboravna druženja sa Milanom Žugićem, turističkim menadžerom Centroturista u Australiji potom i prvim privrednim atašeom u Indiji. Potom sa Bobanom Popovićem u to vreme finansijskim direktorom Antikora, kao i LJubišom Milutinovićem, privrednikom iz Rusije. Pa onda sa mašinskim inženjerom Vladanom Radonjićem, fudbalskim olraund funkcionerom Petrom Pešićem, kao i „ambasadorom dobre volje“ Milanom Krstićem.

Tu čaršijsku pričaonicu zvanu Madera treba spaliti, govorila je svojevremeno Miloševićeva supruga Mirjana Marković. Zapravo htela je ono što, samo prividno, uspeva današnjem srpskom samodršcu, da se ućutka svaka slobodna reč i kritika vlasti. Maderaši su se pobrinuli da Madera ostane najdemokratskija institucija u zarobljenoj državi Srbiji. Garant da će tako i biti jeste lider mladih maderaša Živojin Žika Petrović, vlasnik prve srpske Naučne televizije.

Fantastičnu atmosferu na jedinstvenoj manifestaciji iz kulture sećanja u restoranu Madera, remetili su preglasni zvuci pesme koji su dopirali sa obližnjeg stadiona Tašmajdan. Reč je o koncertu nekog folk pevača koji je veličao mračnu prošlost Srbije iz srednjeg veka. Naime, pod patronatstvom vlasti sledbenici ratnog zločinca i lažnog Srbina Hulje Šešelja, nastavljaju da truju duše mladih ljudi crkvenim nebulozama tipa „Srbima je Bog poslao svoga sina Svetog Savu, da poštuju i da slave dično ime krsnu slavu“. I onda vrhunac te kleronacionalističke paranoje:

„Tamo gde se slava slavi, šljivovica gde se pije, nebesko je naše carstvo, Bog je rodom iz Srbije.“

Uporedite te nakaradne stihove sa tekstom Miloša Miše Radana, prvog predsednika Svetskog vaterpolo komiteta, kad se ovaj sport razdvojio od plivanja, i biće vam jasno šta je kultura sećanja a šta blebetanje o lažnoj „slavnoj srpskoj prošlosti“. Naime, Miša Radan je 1997. u Torontu, dok su u Beogradu trajali protesti protiv Miloševićevog režima pod parolom „Beograd je svet“, napisao poemu „Madera i maderaši“ u kojoj između ostalog kaže: „A Madera uvek blista, umivena nevina i čista. Sa gostima novim i državnim i poslovnim, ali najviše svojim stalnim. Ko god da su najbolji su. Nepobedivi su, nesalomivi su. U Maderi su većem četres’ leta i ništa im to ne smeta.“

Autor je urednik Sportsko-političke galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.