Mađari i Albanci

Na moje čuđenje, Pastor tu neumerenost prihvata, i pokorava joj se bez nelagode koju bih ja, recimo, od njega u takvim okolnostima ipak očekivao kao od jednog bez sumnje prosvećenog političara. Suprotno, on na sebe i svoju stranku uzima obaveze koje do sada recimo nije uzimao: evo, koliko juče, mlađi je Pastor napao Vuka Jeremića, za račun i u ime Vučića, samo zato što se u Subotici usudio da kritikuje vlast. Takve stvari radio je isključivo jedan poletni potpredsednik SNS, čiji je pogani jezik – i pljuvačka sa njega – sustizao svakoga ko se ne bi dopao štabu iz Vučje jame: sad taj regrutuje svoje pomoćnike.

Ne verujem da to može imati dobrog odjeka u mađarskoj zajednici, mada nije moje da o tome vodim računa. Ono što sam eventualno dužan još da kažem jeste to da je prigovor – kojega već, naravno, čujem; da je valjda bolje sarađivati nego sporiti se – banalan, banalan zapravo koliko je notoran. Dabome, da je bolje sarađivati, ako već moram da se izjasnim. Samo – da odmah dodam – ja na tu saradnju ne gledam iz ugla privremenih potreba vlasti, niti računica te vrste. Da bi bila suštinska ona ne sme biti propagandna.

Bojim se, međutim, da je ovde upravo o tome reč. Jer, da stvar nije načelne prirode, svedoči odnos koji sadašnja vladajuća garnitura ima prema drugom kraju zemlje, prema jugu, tamo gde je druga osetljiva manjinska zajednica: Albanci se, naime, u ovoj kampanji zaobilaze u širokom luku, kao da su kužni, ubačeni u neku vrstu političkog sanitarnog kordona. Neko će reći da oni sami biraju tu poziciju. Ne bih pristao na takvu tvrdnju. Još manje bih pristao na onu da je njima njihov predsednik bio u poseti pre neki dan. Smatra se da Albanci odnose a ne donose glasove, i u tome je čitava zagonetka jedne račundžijske, neprincipijelne politike. I zato tamo ima Bujara Nišanija, a nema Aleksandra Vučića.