Mađarski narod nećemo prepoznavati u likovima zločinaca

Pri tom veoma dobro znam da su molitve koje uznosimo potrebnije nama nego njima koji su postradali, jer su oni upisani u Knjigu večnosti, Knjigu besmrtnog života i sede s desne strane Oca Koji je na nebesima i neprestano mu se mole za nas.

Budući da sam odrastao u Čurugu, među prvim stvarima koje sam čuo, a da se nije odnosilo na užu porodicu, i što sigurno nisam tada u potpunosti shvatio, bile su priče o takozvanoj raciji.

Pričalo se eufemistički, sa nekom vrstom nasilnog deminutiva, na način svesnog ispiranja pameti da bi se planirani i sprovedeni pogrom nad srpskim narodom, zajedno sa našom braćom Jevrejima i našom braćom Romima u Južnoj Bačkoj umanjio, delimično sakrio, a naposletku i zaboravio.

Ali način na koji sam u Čurugu stekao ta prva saznanja o stravičnom ubijanju, jer nikada niko od mojih najbližih ili od komšija i drugih meštana, nije govorio o bilo kakvom revanšizmu, u dobroj meri su odredila moj lični identitet, moj način života, kao i način života i razmišljanja mnogih mojih vršnjaka.

Otuda su iz Čuruga potekli mnogi pravoslavni sveštenici, pa i nekoliko episkopa Srpske pravoslavne crkve.

Zbog toga se, kao i naši pod led bačeni preci koji sede sa desne strane Oca, i mi, sveštenici Čuružani, molimo za sve, molimo se za naše sunarodnike, za naše pretke, ali se molimo i za sve druge, naše susede, bez obzira na to koje su vere i koje su nacije. Molimo se za mir, za međusobno praštanje i ljubav.

Kada dođe januar, odmah po prazniku radosti, praznovanju Rođenja Hrista Spasitelja, praznujemo i prvu nevinu žrtvu, prvomučenika, arhiđakona Stefana.

Tako je to mudrost života, tako je to mudrost Crkve Hristove uredila.

A tako se i u našoj Bačkoj, uz radost Božića, sećamo i nevino postradalih žrtava januarskog pogroma.

Svakog januara, nama koji smo rasli sa svešću o pogromu nad našim narodom u južnoj Bačkoj, rečima Čurug, Žabalj, Mošorin, Šajkaš, Lok, Đurđevo, Vilovo, Gardinovci, Gospođinci, Temerin, Titel, Novi Sad, Srbobran, Stari Bečej, dodajemo i Jasenovac, Mathauzen, Aušvic, Treblinku, Bergen-Belzen, Dahau, Majdanek. Razlika je samo u trajanju i demonskoj produktivnosti ubica.

Druge razlike nema. Ali, kao što je Sveti arhiđakon Stefan prvomučenik pred svoje stradanje video nebesa otvorena i Gospoda Hrista kako sedi s desne strane Oca, tako su ga videli i naši preci.

I kao što je Sveti arhiđakon Stefan prvomučenik dok su ga kamenovali molio Hrista Boga: Gospode, nemoj im ovo uračunati u greh, tako činimo i mi danas i uvek ćemo činiti.

Mi, znači, pamtimo, ne zaboravljamo, ali praštamo. Tako nas uči i sam Gospod naš kada se sa krsta moli Bogu Ocu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade!

Mi, pravoslavni Srbi nikada nećemo mađarski narod prepoznavati u likovima zločinaca Janoša Tota, Geze Batorija, Đule Zomborija, Mikloša Nađa, Šandora Kepira – nego ga prepoznajemo i volimo kroz besmrtne likove junaka kao što su Pal Teleki i Endre Bajči Žilinski, Lajoš Dunfalavi i Andor Molnar, koji su spasli Kovilj, Maćaš Fazekaš i Ištvan Virag, koji su spasli Nadalj, i svih onih koji su spasli živote suseda u Budisavi, Bačkom Gradištu i drugim mestima.

Nadamo se da će uskoro o ovom zločinu nad nevinim civilnim stanovništvom Novog Sada i Južne Bačke đaci u školama moći da uče iz svojih istorijskih udžbenika i da će posle osamdeset godina od masakra nad golorukim i nezaštićenim stanovništvom Bačke puna istina konačno biti dostupna svima. Negovanje kulture sećanja kao ključne tačke našeg identiteta je naša obaveza i prema postradalim precima i prema budućim naraštajima.

Neka je večni pokoj svim nevinim žrtvama pogroma u Novom Sadu i južnoj Bačkoj.