Mađarski scenario na srpski način?

Da li bi ovo pominjanje vanrednog stanja, u trenutnim okolnostima, trebalo da uznemirava? Trebalo bi. Evo i zašto:

Pitanje je da li bi pri trenutnim okolnostima srpske vlasti mogle ozbiljno da razmatraju i de jure mogućnost uvođenja vanrednog stanja, u kakvom postupku bi se takva odluka donela i kakve bi posledice takav čin imao na izbore za Narodnu skupštinu koji su, nekako, još uvek u toku?

Mada su, gotovo sva do poslednjeg, ova pitanja pravno regulisana, što Ustavom što drugim zakonskim ili podzakonskim aktima, sećanje na uvođenje prošlog vanrednog stanja nas obavezuje da ponovo ramzmišljamo o ovim propisima u okolnostima hronične političke krize, atrofiranosti institucija i supermaciji jedne ničim obručene političke volje – naravno, ne samo zato da bi se u tekstovima poput ovog sumiralo na koji način ono što je pravno regulisano može biti prekršeno.

Pođimo od osnovnog – postupka za proglašavanje vanrednog stanja.
Ustavom je propisano da je ovo primarna nadležnost Narodne skupštine te da, ukoliko ona ne bi mogla biti sazvana, odluka o njegovom proglašavanju može “pasti“ na predsednika republike, predsednika narodne skupštine i predsednika vlade.

Sećamo se, međutim, da se 2020. Skupština o odluci o proglašavanju vanrednog stanja izjasnila ne posle 48 sati kako je propisano Ustavom, već posle dva meseca(!) – na istoj sednici na kojoj je proglašeno i ukidanje istog vanrednog stanja.

Ovog puta: dva meseca nakon izbora, novog Parlamenta i dalje nema. Ako bi se sad “ukazala potreba” uvođenja vanrednog stanja stari parlament iz 2020. bi morao da se poziva nazad na posao dok bi umesto njega alternativno za donošenje te odluke pravno bili nadležni Vučić, Dačić i Ana Brnabić.

I dalje niste uznemireni? Trebalo bi da budete.

Jer šta šta bi se događalo sa izborima 2022. u takvom slučaju?

Sve izborne radnje koje su u toku, uključujući tu eventualne sudske postupke usled prigovora na postupak glasanja, potvrđivanje mandata novoizabranim narodnim poslanicima i konstituisanje organa novoizabrane Narodne skupštine bili bi u prekidu dok to vanredno stanje traje.

U konačnici novi parlament bi se mogao konstituisati tek nakon što poslanici starog saziva, sigurno kooperativnijeg u odnosu na budući, procene da su se ispunili uslovi za ukidanje vanrednog stanja a time i otvorio put za sazivanje konstitutivne sednice novoizabrane Narodne skupštine.
Trenutna ‚‘odlazeća vlada‘ Ane Brnabić bi do ukidanja vanrednog stanja bila ovlašćena da donosi propise u cilju prebrođavanja krize (koju je delimično svojom nesposobnošću sama izazvala)zbog koje je vanredno stanje i uvedeno, i ovlašćena da ograničava prava garantovana Ustavom RS.

I dalje niste uznemireni? Trebalo bi da budete.

Najvažnije pitanje ostavljeno je za kraj – zbog čega bi se uopšte razmišljalo o uvođenju vanrednog stanja?
Zvanični razlog za uvođenje vanrednog stanja moglo bi biti prebrođavanje naizgled neizbežne energetske krize, u kom kontekstu ga je i pomenuo predsednik republike (slično kao što je to učinjeno i u Mađarskoj).
Ali skriveni, dublji motivi mogli bi biti političke prirode.

U javnosti u ovom trenutku postoji konsenzus u pogledu činjenice da se ovim nezapamćenim razvlačenjem izbornog procesa u Srbiji zapravo pokušava odgađanje zauzimanja strane u trenutnom sukobu između Zapada i Rusije.

Polazi se od pretpostavke kako bi dovoljno dugo odgađanje kraja ovog procesa konstituisanja moglo da dočeka i kraj ili makar zatišje trenutnog sukoba Rusija-Zapad, čime bi se, navodno, smanjila politička cena zauzimanja strane.

Međutim, kako postaje sve teže nazreti kraj bilo ratu u Ukrajini, bilo sukobu između Evrope i Rusije, koji je nastao povodom njega, nije nemoguće da se počinje sa razmišljanjem (ili se makar puštaju probni baloni na tu temu u televizijskim gostovanjima) da li bi eventualno dalje odgađanje okončanja izbornog procesa – makar i po cenu ograničavanja ustavnih prava svih građana Srbije kao i potpunim obesmišljavanjem unutrašnjeg političkog procesa do granice posle koje nema povratka – moglo  ‘‘kupiti‘‘ dovoljno vremena da se neizbežno opredeljenje između Istoka i Zapada odgodi, makar još malo, i da bi se politička cena te odluke dodatno minimizirala.

I dalje niste uznemireni? Trebalo bi da budete.

Tekst je prvobitno objavljen na fbd.org.rs