Magarac između dva plasta

To „Malo“ nas je dovelo da nismo dobili ni malo, a „Morgen“ dotle da je naše morgen potpuno neizvesno ili ga uopšte nema – skoro smo nacija bez budućnosti – „Morgen“ je ostalo samo kao naslov nekada planetarnog hita komšijskog barda Ive Robića; za one koji to znaju ili se sećaju.

Diplomatija, kao važna (često i najvažnija) grana politike, „umetnost i praksa vođenja pregovora između predstavnika država“ ili „sposobnost, znanje, veština i metoda komuniciranja, održavanja međunarodnih odnosa, pregovaranja, rešavanja konfliktnih situacija“ nije se ukorenila kod nas, bez obzira što su u njoj, tu i tamo, sinule neke iskrice; uglavnom je regrutovala osobe koje su u njoj zalutale: od nemuštih kraljevih glasonoša, do pravnika iz Oparića (Živadina) i amaterskog interpretatora „Miljacke“, koji su više štete naneli, nego što su oni drugi – od prvih deputata ustanika, do (mnogi se neće složiti) Konstantina Koče Popovića – doneli koristi. Pri tome, nekada su u diplomatiju regrutovani kadrovi poput Dučića, Andrića, Rakića, … a danas Jelena Milić.

Vešt diplomata često, svojim procenama i dalekovidošću, može učiniti mnogo više za svoju zemlju od njenog vladara i vlade. Diplomata je i lice jedne zemlje, njena svetleća reklama, pa i izlog koji će vas navoditi da uđete na ta vrata. Diplomata je most među državama.

Tu, skoro, jedan od danas retkih iskusnih diplomata, Ivo Visković, komentarišući našu poziciju, podsetio nas je na već zaboravljenu priču (nekima i nepoznatu) – priču u Buridanovom magarcu – koja se i sama, u neku ruku, temelji na mitu jer verovatno nije lično delo filozofa Žana Buridana, već su je skovali njegovi oponenti, a priča govori o magarcu koji je, stojeći između dva plasta sena podjednako udaljena, ne mogavši da se odluči sa kojeg će jesti, uginuo od gladi.

Podsećanje je, ma se nekima činilo kasno, ipak došlo u pravom trenutku, kada je naša diplomatija, kao i sve ostalo – od izgradnje sokačeta u Vražogrncu, do fabrike letećih automobila (leteće ribe se verovatno već gaje u nekom ribljaku), od fudbalskog šampionata do međunarodnih ugovora i ino-kredita – crtano u jednoj glavi, neki bi možda rekli i u mozgu.

To, dakle, u čijoj se glavi, kao u gigantskom serveru (poređenje sa Bogom je bogohuljenje, dosta je sa Bajom iz Zaječara), sve „planira“, potkrepljeno „znanjem“ iz svih oblasti: od pravnih nauka, u kojima se kao „najbolji student svih vremena“ odavno digao iznad najvišeg pravnog akta (Ustava), sve do trenerske škole za sport u kome smo jedni od dominantnih (pa ne bi valjda učio za trenera slaloma, a trebao bi), tokom decenijske nadgradnje državničke karijere (državničkog lika), iskristalizovalo je između ostalog diplomatske postulate koji glase: „Pa šta?!“ „Baš me briga!“ „Ne pada mi na pamet!“ „Neću!“ „Ne dam!“ „Ne možete mi ništa, da vas je pet miliona!“, nedorasle čak ni mom najstarijem unuku, koji tako ume da se inati za domaću upotrebu, dok ga ne odvedu u vrtić, kod vaspitačica.

Vreme u kome smo se pod NJim našli je (naslov iz jedne knjige) – Oporo vreme. Vreme, koje sada iznad svega, zahteva promišljenost i mudrost. I to ne onu običnu, ljudsku, nego državničku; dubokoumnu, dubokomislenu, dalekosežnu. Ali ne samo u hardveru ove vlastodržačke mašine, nego i u njenom softveru sve škripi, iako se, pouzdano, dobro podmazuje.

I u onom alternativnom delu, koji se kvalifikuje opozicijom, naročito onom njenom delom koji je sama vlast stvorila i proglasila opozicionim stožerom, situacija ne miriše bolje – toliko da Ovo može, mirne duše, da i njima prijateljski kaže: „Dobro, Mićo, videćemo da radiš nešto drugo“, i da ne pogreši bar u tome. Jer, čini se, da je onaj deo Srbije koji je težio promenama (ne pisati prosperitetniji, razumniji) više poražen opozicijom i njenim delovanjem, nego „trijumfom“ vlasti na ovim „izborima“.

Rešenje je, možda, razlaz (raspuštanje) ovakve opozicije, ali i gašenje stranaka koje, pod liderima koji, ne poznajući pojam odgovornosti, obitavaju decenijski svedeni na troje članova (Vuk, Danica i Čotrić) ili dvoje (Čeda, i, nepotvrđeno – žena mu) ili se, dinastički, prenose sa kolena na koleno – SRS, SPP, Demohrišćanska,…

A što se vlasti tiče – jedno jedino: Što skorija neopoziva ostavka Ovoga (kako kod Jelene Obućine jasno i glasno izreče i zatraži Momir Stojanović, NJegov bivši saradnik) jer NJegove svakodnevne tirade, gestikulacija i mimika, i nedostojnost u tvrdnjama i namerama ozbiljno zabrinjavaju. Formiranje ekspertske Vlade nacionalnog spasa (ali ne po sistemu – nacijo, spašavaj se ko može!), čiji bi bio zadatak da državu i društvo vrati u institucije i zakonodavstvo, i da pripremi potrebne uslove za regularne izbore, koji će nas vratiti iz plemenskih okvira na evropsku mapu – ali pre toga, i najvažnije, da izvrši potpunu detoksikaciju mozgova i duša svih žitelja ove napaćene i neograničene zemljice, što neće biti nimalo lako jer nije moguć instant proces nakon godina trovanja.

Jer u ovoj zemlji ne mora samo umetnica bit’ zdrava.
U protivnom, ako se stajanje između dva plasta, koje, evo, traje već tromesečje, nastavi – bojazan je da će priča o Buridanovom magarcu dobiti otelotvorenje, samo što ona neće biti priča o jedinki koja više nije svesna ni svog položaja ni postupaka, već priča o čitavom jednom magarećem krdu (koje je nekada umelo da bude ponosna nacija), i to će biti konačni mit u koji ćemo se svi pretvoriti.

Autor je književnik iz Bora