Magijska moć i šarm crteža Jugoslava Vlahovića

Zamislite kada bi se kopija njegovog crteža iseckala na sitne, nepravilne delove, poput elemenata koji čine slagalicu (pazl) i da nađete samo jedan jedini njen delić, nepogrešivo biste znali čiji je crtež. Naravno, teže je reći kako ste ga poznali.

NJegov crtež ima izrazitu misaonost, stamenu „dobru formu“, eleganciju, karakteristične tačkice i, nadasve, magijsku privlačnost. Teško je odoleti zavodljivoj lepoti, duhovitosti i šarmu njegovih stilizovanih crteža, koji su kao uklesani u kamenu.

Igor Mandić u svom veoma dobrom i zavodljivom predgovoru Vlahovićevoj knjizi „Sto za vino“ (Atelje vina Šapat, Novi Slankamen, 2019), izazovno i izričito tvrdi da ovi crteži nisu karikature!

Nisu, kaže on, jer ne ukazuju tendenciozno na nečije mane, ne ismevaju, a retko izmame, i to samo škrt osmeh. Tu, međutim, pisac nije u pravu, Vlahovićevi crteži jesu karikature, ali potpuno osobene, veoma daleko od banalne ili čak vulgarne novinske karikature.

NJegova karikatura ima dostojanstvo, diskretnost i izrazitu estetsku dimenziju umetničkog crteža, kojima visoko nadilazi zlobno, grubo i pristrasno prikazivanje ružne strane ljudi ili pojava.

Jugoslav Vlahović se i izdvaja time što neguje osoben humor koji ne prelazi u sarkazam ili satiru kao tipična politička karikatura. NJegov humor nije zloćudan, već benigan, dobroćudan, kao što je i njegova ironija prefinjena, oplemenjena.

Pogled na njegovu karikaturu neće izazvati gromoglasan ili ciničan smeh i osećanje superiornosti, nego pre osmeh i osećanje radosti.

Svaki crtež Jugoslava Vlahovića je baš kao zgusnut, mudar, domišljat i tanano duhovit naslikani aforizam, beskrajno dubok i bogat smislom. NJegovi crteži su često zagonetni, višeslojni i neprozirni na prvi pogled. Oni se moraju studirati, analizirati, detaljno i u celini razmotriti da bi se uhvatio njihov pun smisao. U tome i jeste njihova lepota i umetnička vrednost.

Tako, recimo, u knjizi se nalazi crtež velikog mozga na kojem je leva strana mozga njegova verna slika, dok je desna sačinjena od tamno crvenih bobica grožđa.

Crtež nam, dakle, na vizuelni i duhovit način dočarava ono što je otkrila neuropsihologija: leva i desna hemisfera mozga nisu potpuno simetrične u pogledu svojih funkcija. Leva je više zadužena za logičko, analitičko, apstraktno, verbalno mišljenje, za čitanje i pisanje, a desna (ona predstavljena gusto poređanim sočnim, nabubrelim bobicama), više je za intuitivno, imaginativno, stvaralačko mišljenje, za prostorno snalaženje i prepoznavanje lica.

U ovoj knjizi ima više sjajnih crteža koji otkrivaju onu božansku, svetlu stranu vina, koje u ljudima budi radost, ljubav, dobrotu i veselost (na crtežima to je predstavljeno osmehom, pevanjem). Ali vino, kao moćno arhetipsko piće, ima i svoju drugu, demonsku stranu.

Pod uticajem vina, kada oslabe kočnice i sruše se barijere između svesnog i nesvesnog, čovek može najednom da se susretne sa onim mračnim, potisnutim delom sebe samoga, sa svojim „tamnim bratom“, koga ne poznaje i ne priznaje. Upravo taj susret sa svojom Senkom (arhetipskim mračnim dvojnikom) vidimo na jednoj od karikatura, gde čovek nazdravlja svojoj fizičkoj senci koja se ocrtava na zidu.

Knjiga karikatura Jugoslava Vlahovića STO ZA VINO zapravo je niz crtanih eseja o vinu, o njegovoj lepoti, moći, erotskoj snazi, zanosu, ali i o iluzijama, samoobmanama, posrnućima i padovima koje ono proizvodi. Jer vino uzdiže, daje krila, ali i obara, unižava čoveka, sve zavisi od mere. Ono je lek i otrov.

U vinu je istina, ali i laž.

(Reč na otvaranju izložbe Jugoslava Vlahovića i predstavljanju njegove knjige „Sto za vino“ u Kući Đure Jakšića)