"Majka Srbija" kao hranilište

Iz prvog, tzv. Miloševićevog, „ispilila“ su se do danas dva predsednika SRJ, dva predsednika RS i šest predsednika Vlade RS. Drugo, tzv. Mićunovićevo leglo, dalo je jednog predsednika SRJ, jednog predsednika RS i četiri predsednika Vlade RS. Treće, tzv. Draškovićevo leglo, nije iznedrilo nijednog predsednika države, niti predsednika vlade i nalazi se u fazi nestajanja. Četvrto, tzv. Šešeljevo leglo, ostaće prepoznatljivo, zasad, po dva predsednika RS i jednim predsednikom Vlade RS. Bilo je zametaka i drugih „političkih legala“, ali su ih „partijski ti-reksovi“ iz naznačenih legala nemilosrdno uništavali, jer nikako nisu mogli da podnesu ni „njihov miris“, ni „način ishrane“, ni „stil života“.

Kada pogledamo na ukupne rezultate spomenuta četiri partijska legla u periodu 1990 – 2017. godina, uočava se da su u Srbiji u tom razdoblju, uz „talasanja“, gotovo svi podaci koji karakterišu stanja u industriji, ekonomiji i populaciji na kraju ovog perioda ispod onih na početku, što je u neskladu sa ostalim evropskim zemljama. U toj epohi Srbija je, pored ostalog, bila izložena teškom NATO napadu, pretrpela je velike ljudske žrtve i rušenja infrastrukture, zatrpana je tonama radioaktivnog otpada smeštenog u NATO bombama, raketama i municiji, ali i ostala bez mogućnosti da upravlja delom svoje teritorije (KiM). I to nije sve, ta partijska legla su, na žalost i štetu građana Srbije, smenjujući se na vlasti, postepeno uspostavila ogavan partokratski sistem upravljanja državom i njenom infrastrukturom i podstakla neviđenu korupciju, preraspodelu društvenog i državnog bogatstva i njegovo koncentrisanje kod malog broja svojih „izabranika“, a od radnika su napravila savremene robove koji se, preko novouspostavljenih agencija, bez stvarnih radnih i socijalnih prava i uz „minimalce“, zapošljavaju kod ovovremenih međunarodnih „industrijskih i drugih čergara“ koji, uz državnu naknadu, razapinju svoje „čerge“ na lokacijama koje su im po volji.

Izgleda da su u genomima sva četiri postojeća domaća partijska legla, u većoj ili manjoj meri, odmah na početku, na neki čudan način „oživeli“ rudimenti prastarih „predatorskih gena“, koji su postali dominantni i nasledni, te uslovili pretvaranje tada „izleženog“ političkog naraštaja u svojevrstan soj agresivnih partijskih predatora, čiji je glavni zadatak bio i ostao da brane svoja legla, otimaju kapital i materijalna dobra od građana i iz drugih legala, da se međusobno „politički pare“, da preotimaju pripadnike iz drugih legala i partijski ih „preveravaju“, da se smenjuju nad svojim „jajima“ među kojima se, zbog dogmatskog stava prema „čistoti“ sopstvenih gnezdišta, iz dana u dan uvećava broj tzv. partijskih mućkova, itd.

Nije da građani sve napred opisano nisu primećivali i da nisu pokušavali da situaciju za sebe učine podnošljivijom. Tako su, posle nekoliko masovnih javnih nezadovoljstava, uspeli dvehiljadite godine da zamene upravljače iz Miloševićevog legla upravljačima poteklim iz Mićunovićevog legla jer su im izgledali manje agresivni i javno obećavali da će u areal Srbije uneti evropske vrednosti, pravnu državu, političku i preduzetničku slobodu i građanima doneti pristojan život. Međutim, odmah se videlo da su geni partijskog predatorstva koji su već bili razvili u partijskom genomu i ovog gnezdišta, počeli da preuzimaju upravljanje njegovim ponašanjem i da novostasali ti-reksovi, bez obzira na zaklinjanja, nastavljaju da se na približno isti način ponašaju kao oni „prethodni“. Revolt, tada već iskusnijih, građana doveo je do lakše zamene novoizraslih partijskih predatora poteklih iz Mićunovićevog legla, upravljačima poteklim iz Šešeljevog legla, koji su se pred razočaranom javnošću predstavili kao političari koji su uspeli da iz svog „novog partijskog genoma“ eliminišu nasleđene agresivne predatorske gene, te da je njihov aktuelni genom, garantovano, proevropski i demokratski.

Svedoci smo da su sva partijska legla formirana na početku višestranačja dobila šansu u proteklih tridesetak godina da se, kao upravljači, istaknu unapređivanjem političke, društvene, privredne, kulturne i prosvetne scene Srbije. Ali, evo gde smo se sada našli. Posle samo pet godina od kako su i upravljači potekli iz Šešeljevog legla dobili šansu da od Srbije naprave pristojno mesto za život, građani su, svi očajni, primetili da su i ovi počeli da pokazuju i u praksi sve češće koriste brzo narasle i oštre zube na isti način kao i svi prethodni partijski ti-reksovi, i skočili, predvođeni svojom najmlađom generacijom, da ponovo protestuju i traže da se ugase sva dosadašnja partijska legla, te da zahtevaju da se da šansa novoj političkoj generaciji, koja nije stasavala u „klasičnim upuvanim leglima“, jer smatraju da je manje verovatno da će i ta nova generacija u svome političkom genomu imati oživljene gene partijskog predatorstva. Mladi i demonstranti misle da su u pravu. Možda i jesu, ali kod iskusnijih građana postoji bojazan da se i u to novo političko gnezdište ponovo ne uvuku preobučeni i plastičnom hirurgijom ulepšani partijski ti-reksovi i njihovi mladunci koji su „na vreme“ iskočili iz dosadašnjih, nestajućih, legala, da bi sačekali novu šansu za transfer svojih agresivnih gena i započeli „novu pobedničku riku“ usred „svog tridesetogodišnjeg hranilišta“ koje nazivaju „Majkom Srbijom“.

Autor je profesor univerziteta